< Книга пророка Ионы 1 >
1 И бысть слово Господне ко Ионе сыну Амафиину, глаголя:
Riječ Jahvina dođe Joni, sinu Amitajevu:
2 востани и иди в Ниневию град великий и проповеждь в нем, яко взыде вопль злобы его ко Мне.
“Ustani,” reče mu, “idi u Ninivu, grad veliki, i propovijedaj u njemu, jer se zloća njihova popela do mene.”
3 И воста Иона, еже бежати в Фарсис от лица Господня и сниде во Июппию и обрете корабль идущь в Фарсис, и даде наем свой и вниде в онь плыти с ними в Фарсис от лица Господня.
A Jona ustade da pobjegne u Taršiš, daleko od Jahve. Siđe u Jafu i nađe lađu što je plovila u Taršiš. Plati vozarinu i ukrca se da otplovi s njima u Taršiš, daleko od Jahve.
4 И Господь воздвиже ветр велий на мори, и бысть буря великая в мори, и корабль бедствоваше еже сокрушитися.
Ali Jahve podiže na moru silan vjetar i nastade nevrijeme veliko na moru te mišljahu da će se lađa razbiti.
5 И убояшася корабельницы, и возопиша кийждо к богу своему, и изметание сотвориша сосудов иже в корабли в море, еже облегчитися от них: Иона же сниде во дно корабля и спаше ту и храпляше.
Uplašiše se mornari; svaki zazva svoga boga, i da bi je olakšali, stadoše iz lađe bacati tovar što bijaše u njoj. Jona pak bijaše sišao na dno lađe, legao i zaspao tvrdim snom.
6 И прииде к нему кормчий и рече ему что ты храплеши? Востани и моли Бога твоего, яко да спасет ны Бог, да не погибнем.
Zapovjednik lađe pristupi mu i reče: “Što spavaš kao zaklan? Ustaj i prizivlji Boga svojega! Možda će nas se sjetiti Bog taj da ne poginemo.”
7 И рече кийждо ко искреннему своему приидите, вержим жребия и уразумеем, кого ради есть зло сие на нас? И метнуша жребия, и паде жребий на Иону.
Potom rekoše jedni drugima: “Hajde da bacimo ždrijeb da vidimo od koga nam dođe ovo zlo.” Baciše ždrijeb i pade ždrijeb na Jonu.
8 И реша к нему возвести нам, кого ради сие зло на нас, что твое делание есть, и откуду грядеши и камо идеши, и от коея страны и от киих людий еси ты?
Oni mu onda rekoše: “Kaži nam: zbog koga nas ovo zlo snađe, kojim se poslom baviš, odakle dolaziš, iz koje si zemlje i od kojega naroda?”
9 И рече к ним раб Господень есмь аз и Господа Бога небеснаго аз чту, иже сотвори море и сушу.
On im odgovori: “Ja sam Hebrej, i štujem Jahvu, Boga nebeskoga, koji stvori more i zemlju.”
10 И убояшася мужие страхом великим и реша к нему что сие сотворил еси? Зане разумеша мужие, яко от лица Господня бежаше, яко возвести им.
Ljudi se uplašiše veoma i rekoše mu: “Što si to učinio!” Jer bijahu doznali da on bježi od Jahve - sam im je to pripovjedio.
11 И реша к нему: что тебе сотворим, и утолится море от нас? Зане море восхождаше и воздвизаше паче волнение.
Oni ga zapitaše: “Što da učinimo s tobom da nam se more smiri?” Jer se more sve bješnje dizalo.
12 И рече к ним Иона: возмите мя и вверзите в море, и утолится море от вас понеже познах аз, яко мене ради волнение сие великое на вы есть.
On im odgovori: “Uzmite me i bacite u more, pa će vam se more smiriti, jer znam da se zbog mene diglo na vas ovo veliko nevrijeme.”
13 И нуждахуся мужие, возвратитися к земли, и не можаху, яко море восхождаше и воздвизашеся паче на них.
Ljudi uzeše veslati ne bi li se primakli kopnu, jer se more sve bješnje dizalo protiv njih.
14 И возопиша ко Господеви и реша: никакоже, Господи, да не погибнем души ради человека сего, и не даждь на нас крове праведныя: зане Ты, Господи, якоже восхотел, сотворил еси.
Tad zazvaše Jahvu i rekoše: “Ah, Jahve, ne daj da poginemo zbog života ovoga čovjeka i ne svali na nas krv nevinu, jer ti si Jahve: činiš kako ti je milo.”
15 И взяша Иону и ввергоша его в море, и преста море от волнения своего.
I uzevši Jonu, baciše ga u more - i more presta bjesnjeti.
16 И убояшася мужие страхом великим Господа и пожроша жертву Господеви и помолишася молитвами.
Tada velik strah Jahvin obuze ljude te prinesoše žrtvu Jahvi i učiniše zavjete.
17 И повеле Господь киту великому пожрети Иону. И бе Иона во чреве китове три дни и три нощи.
Jahve zapovjedi velikoj ribi da proguta Jonu. Tri dana i tri noći ostade Jona u ribljoj utrobi.