Книга Иова 7
1 Не искушение ли житие человеку на земли, и якоже наемника повседневнаго жизнь его?
Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2 Или якоже раб бояйся господа своего и улучив сень? Или якоже наемник ждый мзды своея?
Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3 Такожде и аз ждах месяцы тщы, нощи же болезней даны ми суть.
Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4 Аще усну, глаголю: когда день? Егда же востану, паки: когда вечер? Исполнен же бываю болезней от вечера до утра.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5 Месится же мое тело в гнои червей, обливаю же грудие земли, гной стружа.
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6 Житие же мое есть скоряе беседы, погибе же во тщей надежди.
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7 Помяни убо, яко дух мой живот, и ктому не возвратится око мое видети благая.
Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8 Не узрит мене око видящаго мя: очи Твои на мне, и ктому несмь,
Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)
10 ни возвратится во свой дом, ниже имать его познати ктому место его.
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11 Убо ниже аз пощажу уст моих, возглаголю в нужди сый, отверзу уста моя горестию души моея сотеснен.
Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12 Еда море есмь, или змий, яко учинил еси на мя хранение?
Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13 Рекох, яко утешит мя одр мой, произнесу же ко мне на едине слово на ложи моем:
Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14 устрашаеши мя сониями и видениями ужасаеши мя:
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15 свободиши от духа моего душу мою, от смерти же кости моя.
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16 Не поживу бо во век, да долготерплю: отступи от мене, тще бо житие мое.
Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17 Что бо есть человек, яко возвеличил еси его? Или яко внимаеши умом к нему?
Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18 Или посещение твориши ему по всяко утро и в покои судити его имаши?
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19 Доколе не оставиши мене, ниже отпускаеши мя, дондеже поглощу слины моя в болезни?
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20 Аще аз согреших, что Тебе возмогу соделати, сведый ум человечь? Почто мя еси положил прекословна Тебе, и есмь Тебе бременем?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21 Почто неси сотворил беззаконию моему забвения, и очищения греха моего? Ныне же в землю отиду, утренюяй же несмь ктому.
Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
