Песма над песмама 5
1 Дођох у врт свој, сестро моја невесто, берем смирну своју и мирисе своје, једем саће своје и мед свој, пијем вино своје и млеко своје; једите, пријатељи, пијте, и опијте се, мили моји!
Jag kom, min syster, kära brud, uti min örtegård; jag hafver mitt myrrham, samt med mina örter, uppskurit; jag hafver ätit mina hannogskako, samt med minom hannog; jag hafver druckit mitt vin med mine mjölk; äter, mine käre, och dricker, mine vänner, och varder druckne.
2 Ја спавам, а срце је моје будно; ето гласа драгог мог, који куца: Отвори ми, сестро моја, драга моја, голубице моја, безазлена моја; јер је глава моја пуна росе и коса моја ноћних капи.
Jag sofver, och mitt hjerta vakar; der är mins väns röst, som klappar; låt mig upp, min kära, min syster, min dufva, min fromma; ty mitt hufvud är fullt med dagg, och mine lockar fulle med nattenes droppar.
3 Свукла сам хаљину своју, како ћу је обући? Опрала сам ноге своје, како ћу их каљати?
Jag hafver afklädt min kjortel; huru skulle jag åter kläda honom uppå igen? Jag hafver tvagit mina fötter; huru skulle jag besmitta dem igen?
4 Драги мој промоли руку своју кроз рупу, а шта је у мени устрепта од њега.
Men min vän stack sina hand in genom ett hål, och mitt lif darrade dervid.
5 Ја устах да отворим драгом свом, а с руку мојих прокапа смирна, и низ прсте моје потече смирна на држак од браве.
Då stod jag upp, att jag skulle låta minom vän upp; mina händer drupo af myrrham, och myrrham lopp öfver mina finger på stängelen åt låset.
6 Отворих драгом свом, али драгог мог не беше, отиде. Бејах изван себе кад он проговори. Тражих га, али га не нађох; виках га, али ми се не одазва.
Och då jag minom vän upplåtit hade, var han borto, och sin väg gången. Då gick min själ ut efter hans ord; jag sökte honom, men jag fann honom intet; jag ropade, men han svarade mig intet.
7 Нађоше ме стражари, који обилазе по граду, бише ме, ранише ме, узеше превес мој с мене стражари по зидовима.
Väktarena, som omkringgå i stadenom, funno mig, de slogo mig till sårs; väktarena på murenom togo mig bort mitt hufvudkläde.
8 Заклињем вас, кћери јерусалимске, ако нађете драгог мог, шта ћете му казати? Да сам болна од љубави.
Jag besvär eder, Jerusalems döttrar; finnen I min vän, så säger honom, att jag för älskog krank ligger.
9 Шта је твој драги бољи од других драгих, о најлепша међу женама? Шта је твој драги бољи од других драгих, те нас тако заклињеш?
Hvad är din vän för andra vänner, o du aldradägeligasta ibland qvinnor? Hvad är din vän för andra vänner, att du så hafver besvorit oss?
10 Драги је мој бео и румен, заставник између десет хиљада;
Min vän är hvit och röd, utkorad ibland mång tusend.
11 Глава му је најбоље злато, коса му је кудрава, црна као гавран;
Hans hufvud är det bästa guld; hans hår är krusadt, svart såsom en korp.
12 Очи су му као у голуба на потоцима воденим, млеком умивене, и стоје у обиљу;
Hans ögon äro såsom dufvoögon vid vattubäcker, tvagne med mjölk, och stå full.
13 Образи су му као лехе мирисног биља, као цвеће мирисно; усне су му као љиљан, с њих капље смирна житка;
Hans kinder äro såsom apothekares växande örtesängar; hans läppar äro såsom roser, de der drypa af flytande myrrham.
14 На рукама су му златни прстени, на којима су уковани вирили; трбух му је као светла слонова кост обложена сафирима.
Hans händer äro såsom guldringar, fulle med turkoser; hans lif är såsom rent elphenben, besatt med saphirer.
15 Гњати су му као ступови од мрамора, углављени на златном подножју; стас му је Ливан, красан као кедри.
Hans ben äro såsom marmors pelare, grundade uppå gyldene fötter; hans skapnad är såsom Libanon, utkorad såsom cedreträ.
16 Уста су му слатка и сав је љубак. Такав је мој драги, такав је мој мили, кћери јерусалимске.
Hans hals är söt och ganska lustig: En sådana är min vän; min vän är sådana, I Jerusalems döttrar.
