Песма над песмама 4
1 Лепа ти си, драга моја, лепа ти си, очи су ти као у голубице између витица твојих; коса ти је као стадо коза које се виде на гори Галаду;
Quam pulchra es, amica mea! quam pulchra es! Oculi tui columbarum, absque eo quod intrinsecus latet. Capilli tui sicut greges caprarum quæ ascenderunt de monte Galaad.
2 Зуби су ти као стадо оваца једнаких, кад излазе из купала, које се све близне, а ниједне нема јалове.
Dentes tui sicut greges tonsarum quæ ascenderunt de lavacro; omnes gemellis fœtibus, et sterilis non est inter eas.
3 Усне су ти као конац скерлета, а говор ти је љубак; као кришка шипка јагодице су твоје између витица твојих;
Sicut vitta coccinea labia tua, et eloquium tuum dulce. Sicut fragmen mali punici, ita genæ tuæ, absque eo quod intrinsecus latet.
4 Врат ти је као кула Давидова сазидана за оружје, где висе хиљадама штитови и свакојако оружје јуначко;
Sicut turris David collum tuum, quæ ædificata est cum propugnaculis; mille clypei pendent ex ea, omnis armatura fortium.
5 Две су ти дојке као два ланета близанца, који пасу међу љиљанима.
Duo ubera tua sicut duo hinnuli, capreæ gemelli, qui pascuntur in liliis.
6 Док дан захлади и сенке отиду, ићи ћу ка гори смирновој и ка хуму тамјановом.
Donec aspiret dies, et inclinentur umbræ, vadam ad montem myrrhæ, et ad collem thuris.
7 Сва си лепа драга моја, и нема недостатака на теби.
Tota pulchra es, amica mea, et macula non est in te.
8 Ходи са мном с Ливана, невесто, ходи са мном с Ливана, да гледаш с врха аманског, с врха сенирског и ермонског, из пећина лавовских, с гора рисовских.
Veni de Libano, sponsa mea: veni de Libano, veni, coronaberis: de capite Amana, de vertice Sanir et Hermon, de cubilibus leonum, de montibus pardorum.
9 Отела си ми срце, сестро моја невесто, отела си ми срце једним оком својим и једним ланчићем с грла свог.
Vulnerasti cor meum, soror mea, sponsa; vulnerasti cor meum in uno oculorum tuorum, et in uno crine colli tui.
10 Лепа ли је љубав твоја, сестро моја невесто, боља је од вина љубав твоја, и мирис уља твојих од свих мирисних ствари.
Quam pulchræ sunt mammæ tuæ, soror mea sponsa! pulchriora sunt ubera tua vino, et odor unguentorum tuorum super omnia aromata.
11 С усана твојих капље саће, невесто, под језиком ти је мед и млеко, и мирис је хаљина твојих као мирис ливански.
Favus distillans labia tua, sponsa; mel et lac sub lingua tua: et odor vestimentorum tuorum sicut odor thuris.
12 Ти си као врт затворен, сестро моја невесто, извор затворен, студенац запечаћен.
Hortus conclusus soror mea, sponsa, hortus conclusus, fons signatus.
13 Биље је твоје воћњак од шипака с воћем красним, од кипра и нарда.
Emissiones tuæ paradisus malorum punicorum, cum pomorum fructibus, cypri cum nardo.
14 Од нарда и шафрана, од иђирота и цимета са свакојаким дрвљем за кад, од смирне и алоја и са сваким прекрасним мирисима.
Nardus et crocus, fistula et cinnamomum, cum universis lignis Libani; myrrha et aloë, cum omnibus primis unguentis.
15 Изворе вртовима, студенче воде живе и која тече с Ливана!
Fons hortorum, puteus aquarum viventium, quæ fluunt impetu de Libano.
16 Устани севере, и ходи јуже, и дуни по врту мом да капљу мириси његови; нека дође драги мој у врт свој, и једе красно воће своје.
Surge, aquilo, et veni, auster: perfla hortum meum, et fluant aromata illius. Veniat dilectus meus in hortum suum, et comedat fructum pomorum suorum.
