Песма над песмама 2
1 Ја сам ружа саронска, љиљан у долу.
Ego flos campi, et lilium convallium.
2 Шта је љиљан међу трњем, то је драга моја међу девојкама.
Sicut lilium inter spinas, sic amica mea inter filias.
3 Шта је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима; желех хлад њен, и седох, и род је њен сладак грлу мом.
Sicut malus inter ligna silvarum, sic dilectus meus inter filios. Sub umbra illius quem desideraveram sedi, et fructus ejus dulcis gutturi meo.
4 Уведе ме у кућу где је гозба, а застава му је љубав к мени.
Introduxit me in cellam vinariam; ordinavit in me caritatem.
5 Поткрепите ме жбановима, придржите ме јабукама, јер сам болна од љубави.
Fulcite me floribus, stipate me malis, quia amore langueo.
6 Лева је рука његова мени под главом, а десном ме грли.
Læva ejus sub capite meo, et dextera illius amplexabitur me.
7 Заклињем вас, кћери јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубави моје, не будите је, док јој не буде воља.
Adjuro vos, filiæ Jerusalem, per capreas cervosque camporum, ne suscitetis, neque evigilare faciatis dilectam, quoadusque ipsa velit.
8 Глас драгог мог; ево га, иде скачући преко гора, поскакујући преко хумова.
Vox dilecti mei; ecce iste venit, saliens in montibus, transiliens colles.
9 Драги је мој као срна или као јеленче; ево га, стоји иза нашег зида, гледа кроз прозор, вири кроз решетку.
Similis est dilectus meus capreæ, hinnuloque cervorum. En ipse stat post parietem nostrum, respiciens per fenestras, prospiciens per cancellos.
10 Проговори драги мој и рече ми: Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.
En dilectus meus loquitur mihi. Surge, propera, amica mea, columba mea, formosa mea, et veni:
11 Јер гле, зима прође, минуше дажди, отидоше.
jam enim hiems transiit; imber abiit, et recessit.
12 Цвеће се види по земљи, дође време певању, и глас грличин чује се у нашој земљи.
Flores apparuerunt in terra nostra; tempus putationis advenit: vox turturis audita est in terra nostra;
13 Смоква је пустила заметке своје, и лоза винова уцвала мирише. Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.
ficus protulit grossos suos; vineæ florentes dederunt odorem suum. Surge, amica mea, speciosa mea, et veni:
14 Голубице моја у раселинама каменим, у заклону врлетном! Дај да видим лице твоје, дај да чујем глас твој; јер је глас твој сладак и лице твоје красно.
columba mea, in foraminibus petræ, in caverna maceriæ, ostende mihi faciem tuam, sonet vox tua in auribus meis: vox enim tua dulcis, et facies tua decora.
15 Похватајте нам лисице, мале лисице, што кваре винограде, јер наши виногради цвату.
Capite nobis vulpes parvulas quæ demoliuntur vineas: nam vinea nostra floruit.
16 Мој је драги мој, и ја сам његова, он пасе међу љиљанима.
Dilectus meus mihi, et ego illi, qui pascitur inter lilia,
17 Док захлади дан и сенке отиду, врати се, буди као срна, драги мој, или као јеленче по горама раздељеним.
donec aspiret dies, et inclinentur umbræ. Revertere; similis esto, dilecte mi, capreæ, hinnuloque cervorum super montes Bether.
