Песма над песмама 2
1 Ја сам ружа саронска, љиљан у долу.
Ik ben een Roos van Saron, een Lelie der dalen.
2 Шта је љиљан међу трњем, то је драга моја међу девојкама.
Gelijk een lelie onder de doornen, alzo is Mijn vriendin onder de dochteren.
3 Шта је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима; желех хлад њен, и седох, и род је њен сладак грлу мом.
Als een appelboom onder de bomen des wouds, zo is mijn Liefste onder de zonen; ik heb groten lust in Zijn schaduw, en zit er onder, en Zijn vrucht is mijn gehemelte zoet.
4 Уведе ме у кућу где је гозба, а застава му је љубав к мени.
Hij voert mij in het wijnhuis, en de liefde is Zijn banier over mij.
5 Поткрепите ме жбановима, придржите ме јабукама, јер сам болна од љубави.
Ondersteunt gijlieden mij met de flessen, versterkt mij met de appelen, want ik ben krank van liefde.
6 Лева је рука његова мени под главом, а десном ме грли.
Zijn linkerhand zij onder mijn hoofd, en Zijn rechterhand omhelze mij.
7 Заклињем вас, кћери јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубави моје, не будите је, док јој не буде воља.
Ik bezweer u, gij, dochteren van Jeruzalem! die bij de reeen, of bij de hinden des velds zijt, dat gij die liefde niet opwekt, noch wakker maakt, totdat het dezelve luste!
8 Глас драгог мог; ево га, иде скачући преко гора, поскакујући преко хумова.
Dat is de stem mijns Liefsten, ziet Hem, Hij komt, springende op de bergen, huppelende op de heuvelen!
9 Драги је мој као срна или као јеленче; ево га, стоји иза нашег зида, гледа кроз прозор, вири кроз решетку.
Mijn Liefste is gelijk een ree, of een welp der herten; ziet, Hij staat achter onzen muur, kijkende uit de vensteren, blinkende uit de tralien.
10 Проговори драги мој и рече ми: Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.
Mijn Liefste antwoordt, en zegt tot mij: Sta op, Mijn vriendin, Mijn schone, en kom!
11 Јер гле, зима прође, минуше дажди, отидоше.
Want zie, de winter is voorbij, de plasregen is over, hij is overgegaan;
12 Цвеће се види по земљи, дође време певању, и глас грличин чује се у нашој земљи.
De bloemen worden gezien in het land, de zangtijd genaakt, en de stem der tortelduif wordt gehoord in ons land.
13 Смоква је пустила заметке своје, и лоза винова уцвала мирише. Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.
De vijgeboom brengt zijn jonge vijgjes voort, en de wijnstokken geven reuk met hun jonge druifjes. Sta op, Mijn vriendin! Mijn schone, en kom!
14 Голубице моја у раселинама каменим, у заклону врлетном! Дај да видим лице твоје, дај да чујем глас твој; јер је глас твој сладак и лице твоје красно.
Mijn duive, zijnde in de kloven der steenrotsen, in het verborgene ener steile plaats, toon Mij uw gedaante, doe Mij uw stem horen; want uw stem is zoet, en uw gedaante is liefelijk.
15 Похватајте нам лисице, мале лисице, што кваре винограде, јер наши виногради цвату.
Vangt gijlieden ons de vossen, de kleine vossen, die de wijngaarden verderven, want onze wijngaarden hebben jonge druifjes.
16 Мој је драги мој, и ја сам његова, он пасе међу љиљанима.
Mijn Liefste is mijn, en ik ben Zijn, Die weidt onder de lelien,
17 Док захлади дан и сенке отиду, врати се, буди као срна, драги мој, или као јеленче по горама раздељеним.
Totdat de dag aankomt, en de schaduwen vlieden; keer om, mijn Liefste! wordt Gij gelijk een ree, of een welp der herten, op de bergen van Bether.
