Песма над песмама 2
1 Ја сам ружа саронска, љиљан у долу.
Jeg er Sarons Rose, Dalenes Lilje.
2 Шта је љиљан међу трњем, то је драга моја међу девојкама.
Som en Lilje midt iblandt Torne er min Veninde blandt Piger.
3 Шта је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима; желех хлад њен, и седох, и род је њен сладак грлу мом.
Som et Æbletræ blandt Skovens Træer er min Ven blandt unge Mænd. I hans Skygge har jeg Lyst til at sidde, hans Frugt er sød for min Gane.
4 Уведе ме у кућу где је гозба, а застава му је љубав к мени.
Til en Vinhal bragte han mig, hvor Mærket over mig er Kærlighed.
5 Поткрепите ме жбановима, придржите ме јабукама, јер сам болна од љубави.
Styrk mig med Rosinkager, kvæg mig med Æbler, thi jeg er syg af Kærlighed.
6 Лева је рука његова мени под главом, а десном ме грли.
Hans venstre er under mit Hoved, hans højre tager mig i Favn.
7 Заклињем вас, кћери јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубави моје, не будите је, док јој не буде воља.
Jeg besværger eder, Jerusalems Døtre, ved Gazeller og Markens Hjorte: Gør ikke Kærligheden Uro, væk den ikke, før den ønsker det selv!
8 Глас драгог мог; ево га, иде скачући преко гора, поскакујући преко хумова.
Hør! Der er min Ven! Ja se, der kommer han i Løb over Bjergene, i Spring over Højene.
9 Драги је мој као срна или као јеленче; ево га, стоји иза нашег зида, гледа кроз прозор, вири кроз решетку.
Min Ven er som en Gazel, han er som den unge Hjort. Se, nu staar han alt bag vor Mur. Han ser gennem Vinduet, kigger gennem Gitteret.
10 Проговори драги мој и рече ми: Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.
Min Ven stemmer i og siger saa til mig: Staa op, min Veninde, du fagre, kom!
11 Јер гле, зима прође, минуше дажди, отидоше.
Thi nu er Vinteren omme, Regntiden svandt, for hen,
12 Цвеће се види по земљи, дође време певању, и глас грличин чује се у нашој земљи.
Blomster ses i Landet, Sangens Tid er kommet, Turtelduens Kurren høres i vort Land;
13 Смоква је пустила заметке своје, и лоза винова уцвала мирише. Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.
Figentræets Smaafrugter svulmer, Vinstokken blomstrer, udspreder Duft. Staa op, min Veninde, du fagre, kom,
14 Голубице моја у раселинама каменим, у заклону врлетном! Дај да видим лице твоје, дај да чујем глас твој; јер је глас твој сладак и лице твоје красно.
min Due i Fjeldets Kløfter, i Bjergvæggens Skjul! Lad mig skue din Skikkelse, høre din Røst, thi sød er din Røst og din Skikkelse yndig.
15 Похватајте нам лисице, мале лисице, што кваре винограде, јер наши виногради цвату.
Fang os de Ræve, de Ræve smaa, som hærger Vinen, vor blomstrende Vin!
16 Мој је драги мој, и ја сам његова, он пасе међу љиљанима.
Min Ven er min, og jeg er hans, som vogter blandt Liljer;
17 Док захлади дан и сенке отиду, врати се, буди као срна, драги мој, или као јеленче по горама раздељеним.
til Dagen svales og Skyggerne længes, kom hid, min Ven, og vær som Gazellen, som den unge Hjort paa duftende Bjerge!
