Песма над песмама 1
1 Соломунова песма над песмама.
Соломонова Пісня над піснями.
2 Да ме хоће пољубити пољупцем уста својих! Јер је твоја љубав боља од вина.
„Нехай він цілує мене поцілу́нками уст своїх, — бо ліпші коха́ння твої від вина!
3 Мирисом су твоја уља прекрасна; име ти је уље разлито; зато те љубе девојке.
На запах оливи твої запашні́, твоє йме́ння — неначе олива розлита, тому діви кохають тебе!
4 Вуци ме, за тобом ћемо трчати; уведе ме цар у ложницу своју; радоваћемо се и веселићемо се тобом, спомињаћемо љубав твоју више него вино; прави љубе те.
Потягни ти мене за собою, біжім! Цар впровадив мене у пала́ти свої, — ми радіти та ті́шитись будемо тобою, згадаємо коха́ння твої, від вина приємніші, — поправді кохають тебе!
5 Црна сам, али сам лепа, кћери јерусалимске, као шатори кидарски, као завеси Соломунови.
Дочки єрусалимські, — я чорна та гарна, немов ті намети кеда́рські, мов за́навіси Соломонові!
6 Не гледајте ме што сам црна, јер ме је сунце опалило; синови матере моје расрдивши се на ме поставише ме да чувам винограде, и не чувах свој виноград, који ја имам.
Не дивіться на те, що смугля́венька я, бож сонце мене опали́ло, — сини неньки моєї на мене розгні́валися, настанови́ли мене сторожи́ти виноградники, — та свого виноградника власного не встерегла я!“
7 Кажи ми ти, ког љуби душа моја, где пасеш, где пландујеш? Јер зашто бих лутала међу стадима другова твојих?
„Скажи ж мені ти, кого покохала душа моя: Де́ ти пасеш? Де даєш ти спочи́ти у спе́ку ота́рі? Пощо́ біля стад твоїх друзів я буду, немов та причи́нна?“
8 Ако не знаш, најлепша између жена, пођи трагом за стадом, и паси јариће своје покрај станова пастирских.
„Якщо ти не знаєш цього́, вродливі́ша посеред жіно́к, то вийди собі за слідами отари, і випа́суй при ша́трах пасту́ших козля́тка свої“.
9 Ти си ми, драга моја, као коњи у колима Фараоновим.
„Я тебе прирівня́в до лошиці в воза́х фараонових, о моя ти подру́женько!
10 Образи су твоји окићени гривнама, и грло твоје низовима.
Гарні щі́чки твої поміж шну́рами пе́рел, а шийка твоя — між разка́ми намиста!
11 Начинићемо ти златне гривне са шарама сребрним.
Ланцюжки́ золоті ми поробимо тобі разом із срібними ку́льками!“
12 Док је цар за столом, нард мој пушта свој мирис.
„Доки цар при своє́му столі, то мій нард видає́ свої па́хощі.
13 Драги ми је мој кита смирне, која међу дојкама мојим почива.
Мій коханий для мене — мов ки́тиця ми́рри: спочиває між пе́рсами в мене!
14 Драги ми је мој грозд кипров из винограда енгадских.
Мій коханий для мене — мов ки́прове гроно в ен-ґе́дських сада́х-виноградах“!
15 Лепа ти си, драга моја, лепа ти си! Очи су ти као у голубице.
„Яка ти прекрасна, моя ти подру́женько, яка ти хороша! Твої очі немов голуби́ні!“
16 Леп ти си, драги мој, и љубак! И постеља наша зелени се.
„Який ти прекрасний, о мій ти коханий, який ти приємний! а ложе нам — зе́лень!
17 Греде су нам у кућама кедрове, даске су нам јелове.
Бруси наших домів — то кедри́ни, стелі в нас — кипари́си!“
