Римљанима 9
1 Истину говорим тако ми Христа, не лажем, то ми сведочи савест моја Духом Светим:
I tell the truth in Christ. I am not lying, my conscience testifying with me in the Holy Spirit,
2 Да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка;
that I have great sorrow and unceasing anguish in my heart.
3 Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју која су ми род по телу,
For I could wish that I myself were accursed from Christ for my brothers' sake, my physical relatives according to the flesh,
4 Која су Израиљци, којих је посинаштво и слава, и завет и закон, и богомољство, и обећања;
who are Israelites; whose is the adoption, and the glory, and the covenants, and the giving of the law, and the service, and the promises;
5 Којих су и оци, и од којих је Христос по телу, који је над свима, Бог благословен ва век. Амин. (aiōn g165)
of whom are the patriarchs, and from whom is the Christ, as concerning the flesh, who is over all, God, blessed forever. Amen. (aiōn g165)
6 А није могуће да реч Божија прође: јер нису сви Израиљци који су од Израиља;
But it is not as though the word of God has come to nothing. For they are not all Israel, that are of Israel.
7 Нити су сви деца који су семе Авраамово, него у Исаку, рече, назваће ти се семе.
Neither, because they are Abraham's descendants, are they all children. But, "In Isaac will your descendants be called."
8 То јест, нису оно деца Божија што су по телу деца, него деца обећања примају се за семе.
That is, it is not the children of the flesh who are children of God, but the children of the promise are counted as descendants.
9 Јер је ово реч обећања: У ово време доћи ћу и у Саре ће бити син.
For this is what the promise said, "At the appointed time I will come, and Sarah will have a son."
10 Не само, пак, она него и Ревека, кад затрудне од самог Исака, оца нашег.
And not only that, but Rebekah also had conceived by one, our father Isaac.
11 Јер још док се деца не беху родила, ни учинила добра ни зла, да остане Божија наредба по избору,
For being not yet born, neither having done anything good or bad, that the purpose of God according to election might stand, not of works, but of him who calls,
12 Не за дела, него Оног ради који позива рече јој се: Већи ће служити мањем,
it was said to her, "The elder will serve the younger."
13 Као што стоји написано: Јаков ми омиле, а на Исава омрзох.
Even as it is written, "Jacob I loved, but Esau I hated."
14 Шта ћемо, дакле, на то рећи? Еда ли је неправда у Бога? Боже сачувај!
What should we say then? Is there unrighteousness with God? Absolutely not.
15 Јер Мојсију говори: Кога ћу помиловати, помиловаћу, и на кога ћу се смиловати, смиловаћу се.
For he said to Moses, "I will have mercy on whom I have mercy, and I will have compassion on whom I have compassion."
16 Тако, дакле, нити стоји до оног који хоће, ни до оног који трчи, него до Бога који помилује.
So then it is not of him who wills, nor of him who runs, but of God who has mercy.
17 Јер писмо говори Фараону: Зато те исто подигох да на теби покажем силу своју, и да се разгласи име моје по свој земљи.
For the Scripture says to Pharaoh, "For this very purpose I caused you to be raised up, that I might show in you my power, and that my name might be proclaimed in all the earth."
18 Тако, дакле, кога хоће милује, а кога хоће отврдоглави.
So then, he has mercy on whom he desires, and he hardens whom he desires.
19 Рећи ћеш ми: Зашто нас још криви? Јер ко се може супротити вољи Његовој?
You will say then to me, "Why does he still find fault? For who withstands his will?"
20 А ко си ти, о човече! Да противно одговараш Богу? Еда ли рукотворина говори мастору свом: Зашто си ме тако начинио?
But who indeed are you, a human being, to reply against God? Will the thing formed ask him who formed it, "Why did you make me like this?"
21 Или зар лончар нема власти над калом да од једне гуке начини један суд за част а други за срамоту?
Or hasn't the potter a right over the clay, from the same lump to make one part a vessel for honor, and another for dishonor?
22 А кад хтеде Бог да покаже гнев свој и да објави силу своју, поднесе с великим трпљењем судове гнева који су приправљени за погибао.
What if God, willing to show his wrath, and to make his power known, endured with much patience vessels of wrath made for destruction,
23 И да покаже богатство славе своје на судима милости које приправи за славу;
and that he might make known the riches of his glory on vessels of mercy, which he prepared beforehand for glory,
24 Које нас и дозва не само од Јевреја него и од незнабожаца,
us, whom he also called, not from the Jews only, but also from the non-Jews?
25 Као што и у Јосији говори: Назваћу народ својим који није мој народ, и нељубазницу љубазницом.
As he says also in Hosea, "I will call them which were not my people 'my people,' and her who was not loved, 'loved.'"
26 И биће на месту, где им се рече: Ви нисте мој народ; тамо ће се назвати синови Бога Живога.
"It will be that in the place where it was said to them, 'You are not my people,' There they will be called 'children of the living God.'"
27 А Исаија виче за Израиља: Ако буде број синова Израиљевих као песак морски, остатак ће се спасти.
And Isaiah cries out concerning Israel, "Though the number of the children of Israel are as the sand of the sea, the remnant will be kept safe.
28 Јер ће Он извршити реч своју, и наскоро ће извршити по правди, да, испуниће Господ наскоро реч своју на земљи.
For he will fulfill the word and decisively in righteousness; because the Lord will carry out the word decisively in the midst of the earth."
29 И као што прорече Исаија: Да нам није Господ Саваот оставио семена, онда бисмо били као Содом и Гомор.
As Isaiah has said before, "Unless the Lord of hosts had left us a few survivors, we would have become like Sodom, and would have been made like Gomorrah."
30 Шта ћемо, дакле, рећи? Да незнабошци који не тражише правде докучише правду, али правду од вере.
What should we say then? That the non-Jews, who did not follow after righteousness, attained to righteousness, even the righteousness which is of faith;
31 А Израиљ тражећи закон правде не докучи закон правде.
but Israel, following after a law of righteousness, did not arrive at that law.
32 Зашто? Јер не тражи из вере него из дела закона; јер се спотакоше на камен спотицања,
Why? Because they did not seek it by faith, but as it were by works. They stumbled over the stumbling stone;
33 Као што стоји написано: Ево мећем у Сиону камен спотицања и стену саблазни; и који га год верује неће се постидети.
even as it is written, "Look, I am laying in Zion a stumbling stone and a rock to trip over; and the one who believes in him will not be put to shame."
