Римљанима 9
1 Истину говорим тако ми Христа, не лажем, то ми сведочи савест моја Духом Светим:
I speak the truth in Christ; I am not lying, as confirmed by my conscience in the Holy Spirit.
2 Да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка;
I have deep sorrow and unceasing anguish in my heart.
3 Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју која су ми род по телу,
For I could wish that I myself were cursed and cut off from Christ for the sake of my brothers, my own flesh and blood,
4 Која су Израиљци, којих је посинаштво и слава, и завет и закон, и богомољство, и обећања;
the people of Israel. Theirs is the adoption as sons; theirs the divine glory and the covenants; theirs the giving of the law, the temple worship, and the promises.
5 Којих су и оци, и од којих је Христос по телу, који је над свима, Бог благословен ва век. Амин. (aiōn g165)
Theirs are the patriarchs, and from them proceeds the human descent of Christ, who is God over all, forever worthy of praise! Amen. (aiōn g165)
6 А није могуће да реч Божија прође: јер нису сви Израиљци који су од Израиља;
It is not as though God’s word has failed. For not all who are descended from Israel are Israel.
7 Нити су сви деца који су семе Авраамово, него у Исаку, рече, назваће ти се семе.
Nor because they are Abraham’s descendants are they all his children. On the contrary, “Through Isaac your offspring will be reckoned.”
8 То јест, нису оно деца Божија што су по телу деца, него деца обећања примају се за семе.
So it is not the children of the flesh who are God’s children, but it is the children of the promise who are regarded as offspring.
9 Јер је ово реч обећања: У ово време доћи ћу и у Саре ће бити син.
For this is what the promise stated: “At the appointed time I will return, and Sarah will have a son.”
10 Не само, пак, она него и Ревека, кад затрудне од самог Исака, оца нашег.
Not only that, but Rebecca’s children were conceived by one man, our father Isaac.
11 Јер још док се деца не беху родила, ни учинила добра ни зла, да остане Божија наредба по избору,
Yet before the twins were born or had done anything good or bad, in order that God’s plan of election might stand,
12 Не за дела, него Оног ради који позива рече јој се: Већи ће служити мањем,
not by works but by Him who calls, she was told, “The older will serve the younger.”
13 Као што стоји написано: Јаков ми омиле, а на Исава омрзох.
So it is written: “Jacob I loved, but Esau I hated.”
14 Шта ћемо, дакле, на то рећи? Еда ли је неправда у Бога? Боже сачувај!
What then shall we say? Is God unjust? Certainly not!
15 Јер Мојсију говори: Кога ћу помиловати, помиловаћу, и на кога ћу се смиловати, смиловаћу се.
For He says to Moses: “I will have mercy on whom I have mercy, and I will have compassion on whom I have compassion.”
16 Тако, дакле, нити стоји до оног који хоће, ни до оног који трчи, него до Бога који помилује.
So then, it does not depend on man’s desire or effort, but on God’s mercy.
17 Јер писмо говори Фараону: Зато те исто подигох да на теби покажем силу своју, и да се разгласи име моје по свој земљи.
For the Scripture says to Pharaoh: “I raised you up for this very purpose, that I might display My power in you, and that My name might be proclaimed in all the earth.”
18 Тако, дакле, кога хоће милује, а кога хоће отврдоглави.
Therefore God has mercy on whom He wants to have mercy, and He hardens whom He wants to harden.
19 Рећи ћеш ми: Зашто нас још криви? Јер ко се може супротити вољи Његовој?
One of you will say to me, “Then why does God still find fault? For who can resist His will?”
20 А ко си ти, о човече! Да противно одговараш Богу? Еда ли рукотворина говори мастору свом: Зашто си ме тако начинио?
But who are you, O man, to talk back to God? Shall what is formed say to Him who formed it, “Why did You make me like this?”
21 Или зар лончар нема власти над калом да од једне гуке начини један суд за част а други за срамоту?
Does not the potter have the right to make from the same lump of clay one vessel for special occasions and another for common use?
22 А кад хтеде Бог да покаже гнев свој и да објави силу своју, поднесе с великим трпљењем судове гнева који су приправљени за погибао.
What if God, intending to show His wrath and make His power known, bore with great patience the vessels of His wrath, prepared for destruction?
23 И да покаже богатство славе своје на судима милости које приправи за славу;
What if He did this to make the riches of His glory known to the vessels of His mercy, whom He prepared in advance for glory—
24 Које нас и дозва не само од Јевреја него и од незнабожаца,
including us, whom He has called not only from the Jews, but also from the Gentiles?
25 Као што и у Јосији говори: Назваћу народ својим који није мој народ, и нељубазницу љубазницом.
As He says in Hosea: “I will call them ‘My People’ who are not My people, and I will call her ‘My Beloved’ who is not My beloved,”
26 И биће на месту, где им се рече: Ви нисте мој народ; тамо ће се назвати синови Бога Живога.
and, “It will happen that in the very place where it was said to them, ‘You are not My people,’ they will be called ‘sons of the living God.’”
27 А Исаија виче за Израиља: Ако буде број синова Израиљевих као песак морски, остатак ће се спасти.
Isaiah cries out concerning Israel: “Though the number of the Israelites is like the sand of the sea, only the remnant will be saved.
28 Јер ће Он извршити реч своју, и наскоро ће извршити по правди, да, испуниће Господ наскоро реч своју на земљи.
For the Lord will carry out His sentence on the earth thoroughly and decisively.”
29 И као што прорече Исаија: Да нам није Господ Саваот оставио семена, онда бисмо били као Содом и Гомор.
It is just as Isaiah foretold: “Unless the Lord of Hosts had left us descendants, we would have become like Sodom, we would have resembled Gomorrah.”
30 Шта ћемо, дакле, рећи? Да незнабошци који не тражише правде докучише правду, али правду од вере.
What then will we say? That the Gentiles, who did not pursue righteousness, have obtained it, a righteousness that is by faith;
31 А Израиљ тражећи закон правде не докучи закон правде.
but Israel, who pursued a law of righteousness, has not attained it.
32 Зашто? Јер не тражи из вере него из дела закона; јер се спотакоше на камен спотицања,
Why not? Because their pursuit was not by faith, but as if it were by works. They stumbled over the stumbling stone,
33 Као што стоји написано: Ево мећем у Сиону камен спотицања и стену саблазни; и који га год верује неће се постидети.
as it is written: “See, I lay in Zion a stone of stumbling and a rock of offense; and the one who believes in Him will never be put to shame.”
