Псалми 78
1 Чуј, народе мој, наук мој, пригни ухо своје к речима уста мојих.
Асаф язған «Масқил»: — И Мениң хәлқим, тәлимимни аңлаңлар, Ағзимдики сөзләргә қулақ селиңлар.
2 Отварам за причу уста своја, казаћу старе приповетке.
Мән ағзимни бир тәмсил билән ачимән, Қедимки тепишмақларни елан қилимән.
3 Шта слушасмо и дознасмо, и што нам казиваше оци наши,
Биз буларни аңлиған, билгән, Ата-бовилиримиз уларни бизгә ейтип бәргән.
4 Нећемо затајити од деце њихове, нараштају позном јавићемо славу Господњу и силу Његову и чудеса која је учинио.
Биз буларни уларниң әвлатлиридин йошурмаймиз, Келидиған дәвиргә Пәрвәрдигарниң мәдһийилирини, Униң күч-қудритини, Униң қилған карамәт ишлирини баян қилимиз.
5 Сведочанство подиже у Јакову, и у Израиљу постави закон, који даде оцима нашим да га предаду деци својој;
Чүнки У Яқупта бир агаһ-гувани бекиткән, Исраилда бир қанунни орнатқан; У ата-бовилиримизға буларни өз пәрзәнтлиригә үгитишни буйруған;
6 Да би знао потоњи нараштај, деца која ће се родити, па и они да би казивали својој деци.
Шундақ қилип келәр дәвир, Йәни туғулидиған балиларму буларни билсун, Уларму орнидин туруп өз балилириға буларни үгәтсун;
7 Да полажу на Бога надање своје, и не заборављају дела Божијих, и заповести Његове да држе;
Пәрзәнтлири үмүтини Худаға бағлисун, Тәңриниң қилғанлирини унтумисун, Бәлки Униң әмирлиригә кирсун;
8 И да не буду као оци њихови, род неваљао и упоран, род који не беше чврст срцем својим, нити веран Богу духом својим.
Улар ата-бовилириға охшимисун дәп, Йәни җаһил һәм асий бир дәвир, Өз қәлбини дурус қилмиған, Роһи Тәңригә вапалиқта турмиған бир дәвиргә охшимисун дәп, У шундақ [буйруғандур].
9 Синови Јефремови наоружани, који стрељају из лука, вратише се натраг, кад беше бој.
Мана Әфраимниң әвлатлири, Қуралланған оқячилар болсиму, Җәң күнидә сәптин янди.
10 Не сачуваше завет Божји, и по закону Његовом не хтеше ходити.
Улар Худаниң әһдисини тутмиди, Бәлки Униң Тәврат-қанунида меңишни рәт қилди.
11 Заборавише дела Његова, и чудеса, која им је показао,
Улар Униң қилғанлирини, Өзлиригә көрсәткән карамәтлирини унтуди.
12 Како пред очима њиховим учини чудеса у земљи мисирској, на пољу Соану;
У Мисирниң зиминида, Зоанниң даласида, Уларниң ата-бовилириниң көз алдида мөҗизиләрни көрсәткән еди;
13 Раздвоји море, и проведе их, од воде начини зид;
У деңизни бөлүветип, Уларни оттурисидин өткүзгән; Суларни дога-дога қилип тиклиди.
14 И води их дању облаком, и сву ноћ светлим огњем;
У күндүздә булут билән, Кечидә от нури билән уларни йетәклиди.
15 Раскида стене у пустињи, и поји их као из велике бездане;
Чөл-баяванда ташларни йеривәтти, Чоңқур сурлардин урғуп чиққандәк ичимликни мол қилди;
16 Изводи потоке из камена, и води воду рекама.
У хада таштин өстәң-еқинларни һасил қилди, Суни дәриялардәк аққузди.
17 Али они још једнако грешише Њему, и гневише Вишњег у пустињи.
Бирақ улар йәнә Униң алдида гуна қиливәрди, Чөлдә Һәммидин Алий Болғучиға асийлиқ қилди.
18 И кушаше Бога у срцу свом, иштући јела по вољи својој,
Улар көңлидә Тәңрини синиди, Нәпсини қандурушқа йемәкликни тәләп қилди.
19 И викаше на Бога, и рекоше: "Може ли Бог зготовити трпезу у пустињи?"
Улар Худани һақарәтләп: — «Тәңри чөл-дәшттә дәстихан салаламду?
20 Ево! Он удари у камен, и потече вода, и реке устадоше; може ли и хлеба дати? Хоће ли и меса поставити народу свом?
Мана У қорам ташни урувиди, Сулар урғуп, Еқинлар булақтәк тешип чиқти; Әнди У бизгә нанму берәләмду? Өз хәлқини гөш билән тәминләләмду?» — дейишти.
21 Господ чу и разљути се, и огањ се разгоре на Јакова, и гнев се подиже на Израиља.
Шуниң билән Пәрвәрдигар аңлап, ғәзәпләнди; Яқупқа от туташти, Исраилға аччиғи көтирилди;
22 Јер не вероваше Богу и не уздаше се у помоћ Његову.
Чүнки улар Худаға ишәнмиди, Униң ниҗатлиғиға улар таянмиди,
23 Тада заповеди облацима одозго, и отвори врата небеска,
У әрштин булутларни буйруп, Асман дәрвазилирини ачқан еди;
24 И пусти, те им подажде мана за јело, и хлеб небески даде им.
У улар үстигә «манна»ни яғдуруп, Уларға әрштики ашлиқни бәргән еди;
25 Хлеб анђеоски јеђаше човек; посла им јела до ситости.
Шуниң билән инсанлар күч егилириниң ненини йегән еди; У уларға қанғичә озуқни әвәткән еди.
26 Пусти небом устоку, и наведе силом својом југ;
Әнди У асманда шәриқ шамили чиқирип, Күчи билән җәнуп шамилиниму елип кәлди;
27 И као прахом засу их месом, и као песком морским птицама крилатим;
У гөшни чаң-тозандәк улар үстигә чүшүрди, Деңизлар саһилидики қумлардәк учар-қанатларни яғдурди.
28 Побаца их сред логора њиховог, око шатора њихових.
У буларни уларниң баргаһиниң оттурисиға, Чедирлириниң әтрапиға чүшүрди.
29 И наједоше се и даде им шта су желели.
Улар болушичә йәп тоюшти, Чүнки уларниң нәпси тартқинини [Худа] уларға кәлтүргән еди.
30 Али их још и не прође жеља, још беше јело у устима њиховим,
Лекин улар нәпси тартқинидин техи зерикмәйла, Гөшни еғизлирида техи чайнаватқинидила,
31 Гнев се Божји подиже на њих и помори најјаче међу њима, и младиће у Израиљу поби.
Худаниң ғәзиви уларға қарита қозғалди; У улардин әң қамәтликлирини қиривәтти, Исраилниң сәрхил яшлирини йәргә урувәтти.
32 Преко свега тога још грешише, и не вероваше чудесима Његовим.
Мана, шундақ болсиму, Улар йәнила давамлиқ гуна қиливәрди, Униң мөҗизилиригә техичила ишәнмиди;
33 И пусти, те дани њихови пролазише узалуд, и године њихове у страху.
Шуңа У уларниң күнлирини беһудиликтә, Жиллирини дәккә-дүккилик ичидә түгәткүзди.
34 Кад их убијаше, онда притецаху к Њему, и обраћаху се и искаху Бога;
У уларни өлтүргили турғанда, Андин улар Уни издиди; Улар йолидин йенип, интилип Тәңрини издиди;
35 И помињаху да је Бог одбрана њихова, и Вишњи Избавитељ њихов.
Улар Худаниң уларниң уюлтеши екәнлигини, Һәммидин Алий Болғучи Тәңриниң уларниң һәмҗәмәт-қутқузғучиси екәнлигини есигә кәлтүрди.
36 Ласкаху Му устима својим, и језиком својим лагаху Му.
Бирақ улар ағзи билән Униңға хушамәт қилди, Тили билән Униңға ялған сөз қилди;
37 А срце њихово не беше Њему верно, и не беху тврди у завету Његовом.
Чүнки уларниң көңли Униңға садиқ болмиди, Улар Униң әһдисини чиң тутмиди.
38 Али Он беше милостив, и покриваше грех, и не помори их, често заустављаше гнев свој, и не подизаше све јарости своје.
Бирақ У йәнила рәһимдил еди; Қәбиһлигини кәчүрүп, уларни йоқатмиди; У қайта-қайта Өз ғәзивидин янди, У қәһрини қозғиғини билән һәммини төкмиди.
39 Опомињаше се да су тело, ветар, који пролази и не враћа се.
У уларниң пәқәт әт егилири, Кәтсә қайтип кәлмәс бир нәпәс екәнлигини яд әтти.
40 Колико Га пута расрдише у пустињи, и увредише у земљи где се не живи!
Улар чөл-дәшттә шунчә көп қетим Униң аччиғини кәлтүрди. Шунчә көп қетим баяванда көңлигә азар бәрди!
41 Све наново кушаше Бога, и Свеца Израиљевог дражише.
Бәрһәқ, улар қайтидин йолдин чәтнәп Тәңрини синиди, Исраилдики Муқәддәс Болғучиниң жүригини зедә қилди.
42 Не сећаше се руке Његове и дана, у који их избави из невоље,
Улар Униң қолини [әслимиди]; Уларни зомигәрниң чаңгилидин һөрлүккә қутқузған күнини, Қандақ қилип Мисирда карамәтләрни яритип, Зоан даласида мөҗизиләрни көрсәткинини есидин чиқарди.
43 У који учини у Мисиру знаке своје и чудеса своја на пољу Соану;
44 И проврже у крв реке њихове и потоке њихове, да не могоше пити.
У [Мисирлиқларниң] дәриялирини, еқинлирини қанға айландуруп, Уларни ичәлмәс қилип қойди;
45 Посла на њих бубине да их кољу, и жабе да их море.
Уларниң арисиға нәштәрлик чивинларни топ-топи билән әвәтти, Һалак қилар пақиларни маңдурди;
46 Летину њихову даде црву, и муку њихову скакавцима.
Уларниң зираәтлирини кепинәк қурутлириға тутуп берип, Мәһсулатлирини чекәткиләргә бәрди;
47 Винограде њихове поби градом, и смокве њихове сланом.
Үзүм таллирини мөлдүр билән урдуруп, Әнҗирлирини қирав билән үшшүтивәтти.
48 Граду предаде стоку њихову, и стада њихова муњи.
У калилирини мөлдүргә соқтуруп, Маллирини чақмақ отлирида [көйдүривәтти].
49 Посла на њих огњени гнев свој, јарост, срдњу и мржњу, чету злих анђела.
У уларға ғәзивиниң дәһшәтлигини — Қәһрини, аччиғини һәм еғир күлпәтләрни, Балаю-апәт елип келидиған бир түркүм пәриштиләрниму чүшүрди.
50 Равни стазу гневу свом, не чува душе њихове од смрти, и живот њихов предаде помору.
У Өз ғәзиви үчүн бир йолни түзләп қойди; Уларниң җенини өлүмдин айимай, Бәлки һаятини вабаға тапшурди;
51 Поби све првенце у Мисиру, први пород по колибама Хамовим.
У Мисирда барлиқ тунҗа туғулған балиларни, Һамниң чедирлирида уларниң ғурури болған тунҗа оғул балилирини қиривәтти.
52 И поведе народ свој као овце, и води их као стадо преко пустиње.
У падичидәк Өз хәлқини Мисирдин сәпәргә атландуруп, Чөл-баявандин уларни қой падисидәк башлап маңди;
53 Води их поуздано, и они се не бојаше, а непријатеље њихове затрпа море.
Уларни аман-есән йетәклигәчкә, Улар қорқунучтин халий болуп маңди; Дүшмәнлирини болса, деңиз жутуп кәтти.
54 И доведе их на место светиње своје, на ову гору, коју задоби десница Његова.
У уларни Өз муқәддәс зимининиң чегарасиға, Оң қоли егиливалған бу тағлиққа елип кәлди.
55 Одагна испред лица њиховог народе; жребом раздели њихово достојање, и по шаторима њиховим насели колена Израиљева.
У әлләрни уларниң алдидин қоғливетип, Зимин үстигә тана тартқузуп өлчәп, уларға тәқсим қилди; Исраил қәбилилирини уларниң чедирлириға олтирақлаштурди.
56 Али они кушаше и срдише Бога Вишњег и уредбе Његове не сачуваше.
Бирақ улар Худани, Һәммидин Алий Болғучини синап аччиқландурди, Униң тапшурған гува-агаһлирини тутмиди;
57 Одусташе и одвргоше се, као и оци њихови, слагаше као рђав лук.
Бәлки ата-бовлиридәк йолдин тейип асийлиқ қилди, Хаин оқядәк қейип кәтти.
58 Увредише Га висинама својим, и идолима својим раздражише Га.
Улар егизликтә қурған ибадәтгаһлар билән Униң ғәзивини қозғиди, Ойма бутлири билән Униң жүригини өртиди.
59 Бог чу и разгневи се и расрди се на Израиља веома.
Худа уларни аңлап ғәзәпләнди, Исраилдин интайин йиргәнди.
60 Остави насеље своје у Силому, шатор, у коме живљаше с људима.
У Шилоһдики маканини, Йәни У инсан арисида турған чедирни ташлап кәтти,
61 И оправи у ропство славу своју и красоту своју у руке непријатељеве.
Өзиниң қудрәт бәлгүсини булап кетишкә, Шан-шәривини ишғалийәтчиләрниң қолиға бәрди;
62 И предаде мачу народ свој, и на достојање своје запламте се.
Өз хәлқини қиличқа тапшурди, Өзиниң мираси болғанлардин интайин ғәзәпләнди.
63 Младиће његове једе огањ, и девојкама његовим не певаше сватовских песама;
От уларниң жигитлирини ялмиди, Қизлири той нахшилирида махталмайтти.
64 Свештеници његови падаше од мача, и удовице његове не плакаше.
Уларниң каһинлири қилич астида жиқилди, Лекин тул хотунлири һаза тутмиди.
65 Најпосле, као иза сна пробуди се Господ, прену се као јунак кад се напије вина.
Андин Рәб бириси уйқидин ойғандәк ойғанди, Шараптин җасарәтләнгән палвандәк товлиди.
66 И поби непријатеље своје с леђа, вечној срамоти предаде их.
У рәқиплирини уруп чекиндүрүп, Уларни түгимәс рәсваға қалдурди.
67 И не хте шатор Јосифов, и колено Јефремово не изабра.
Йүсүпниң чедирини шаллап, рәт қилди; Әфраим қәбилисини таллимиди;
68 Него изабра колено Јудино, гору Сион, која Му омиле.
Бәлки Йәһуда қәбилисини, Яхши көргән Зион теғини таллиди.
69 И сагради светињу своју као горње своје станове, и као земљу утврди је довека.
[Шу йәрдә] муқәддәс җайини тағ чоққилиридәк, Йәр-зиминни әбәдий орнатқандәк мәзмут бена қилди;
70 И изабра Давида, слугу свог, и узе га од торова овчијих,
У Өз қули Давутни таллап, Уни қой қотанлиридин чақиривалди;
71 И од дојилица доведе га да пасе народ Његов, Јакова, и наследство Његово, Израиља.
Қозилирини емитидиған сағлиқларни әгишип беқиштин айрип, Уни Өз хәлқи Яқупни, мираси болған Исраилни беқишқа чиқарди.
72 И он их пасе чистим срцем, и води их мудрим рукама.
Давут уларни қәлбидики дуруслуғи билән бақти, Қолиниң әпчиллиги билән уларни йетәклиди.
