Псалми 74
1 Зашто се, Боже, срдиш на нас дуго; дими се гнев Твој на овце паше Твоје?
Eine Unterweisung Asaphs. Gott, warum verstößest du uns so gar und bist so grimmig zornig über die Schafe deiner Weide?
2 Опомени се сабора свог, који си стекао од старине, искупио себи у наследну државу, горе Сиона, на којој си се населио.
Gedenke an deine Gemeinde, die du vor alters erworben und dir zum Erbteil erlöst hast, an den Berg Zion, darauf du wohnest.
3 Подигни стопе своје на старе развалине: све је разрушио непријатељ у светињи.
Hebe deine Schritte zum dem, was so lange wüst liegt. Der Feind hat alles verderbt im Heiligtum.
4 Ричу непријатељи Твоји на месту сабора Твојих, своје обичаје постављају место наших обичаја.
Deine Widersacher brüllen in deinen Häusern und setzen ihre Götzen darein.
5 Видиш, они су као онај који подиже секиру на сплетене гране у дрвета.
Man sieht die Äxte obenher blinken, wie man in einen Wald haut;
6 Све у њему што је резано разбише секирама и брадвама.
sie zerhauen alle seine Tafelwerke mit Beil und Barte.
7 Огњем сажегоше светињу Твоју; на земљу обаливши оскврнише стан имена Твог.
Sie verbrennen dein Heiligtum; sie entweihen und werfen zu Boden die Wohnung deines Namens.
8 Рекоше у срцу свом: Потримо их сасвим. Попалише сва места сабора Божијих на земљи.
Sie sprechen in ihrem Herzen; “Laßt uns sie plündern!” Sie verbrennen alle Häuser Gottes im Lande.
9 Обичаја својих не видимо, нема више пророка, и нема у нас ко би знао докле ће то трајати.
Unsere Zeichen sehen wir nicht, und kein Prophet predigt mehr, und keiner ist bei uns, der weiß, wie lange.
10 Докле ће се, Боже, ругати насилник? Хоће ли довека противник пркосити имену Твом?
Ach Gott, wie lange soll der Widersacher schmähen und der Feind deinen Namen so gar verlästern?
11 Зашто устављаш руку своју и десницу своју? Пружи из недара својих, и истреби их.
Warum wendest du deine Hand ab? Ziehe von deinem Schoß dein Rechte und mache ein Ende.
12 Боже, царе мој, који од старине твориш спасење посред земље!
Gott ist ja mein König von alters her, der alle Hilfe tut, die auf Erden geschieht.
13 Ти си силом својом раскинуо море, и сатро главе воденим наказама.
Du zertrennst das Meer durch dein Kraft und zerbrichst die Köpfe der Drachen im Wasser.
14 Ти си размрскао главу крокодилу, дао га онима који живе у пустињи да га једу.
Du zerschlägst die Köpfe der Walfische und gibst sie zur Speise dem Volk in der Einöde.
15 Ти си отворио изворе и потоке, Ти си исушио реке које не пресишу.
Du lässest quellen Brunnen und Bäche; du läßt versiegen starke Ströme.
16 Твој је дан и Твоја је ноћ, Ти си поставио звезде и сунце.
Tag und Nacht ist dein; du machst, daß Sonne und Gestirn ihren gewissen Lauf haben.
17 Ти си утврдио све крајеве земаљске, лето и зиму Ти си уредио.
Du setzest einem jeglichen Lande seine Grenze; Sommer und Winter machst du.
18 Опомени се тога, непријатељ се руга Господу, и народ безумни не мари за име Твоје.
So gedenke doch des, daß der Feind den HERRN schmäht und ein töricht Volk lästert deinen Namen.
19 Не дај зверима душу грлице своје, немој заборавити стадо страдалаца својих засвагда.
Du wollest nicht dem Tier geben die Seele deiner Turteltaube, und der Herde deiner Elenden nicht so gar vergessen.
20 Погледај на завет; јер су све пећине земаљске пуне станова безакоња.
Gedenke an den Bund; denn das Land ist allenthalben jämmerlich verheert, und die Häuser sind zerrissen.
21 Невољник нек се не врати срамотан, ништи и убоги нека хвале име Твоје.
Laß den Geringen nicht in Schanden davongehen; laß die Armen und Elenden rühmen deinen Namen.
22 Устани, Боже, брани ствар своју, опомени се како Ти се безумник руга сваки дан!
Mache dich auf, Gott, und führe aus deine Sache; gedenke an die Schmach, die dir täglich von den Toren widerfährt.
23 Не заборави обести непријатеља својих, вике, коју једнако дижу противници Твоји!
Vergiß nicht des Geschreis deiner Feinde; das Toben deiner Widersacher wird je länger, je größer.
