Псалми 74
1 Зашто се, Боже, срдиш на нас дуго; дими се гнев Твој на овце паше Твоје?
“A Maskil of Assaph.” Why, O God, hast thou cast us off for ever? why will thy anger smoke against the flock of thy pasture?
2 Опомени се сабора свог, који си стекао од старине, искупио себи у наследну државу, горе Сиона, на којој си се населио.
Remember thy congregation, which thou didst acquire of old; which thou didst redeem as the tribe of thy inheritance: this mount Zion, whereon thou hast dwelt.
3 Подигни стопе своје на старе развалине: све је разрушио непријатељ у светињи.
Lift up thy steps unto the perpetual heaps of ruins: the enemy hath ill-used every thing in the sanctuary.
4 Ричу непријатељи Твоји на месту сабора Твојих, своје обичаје постављају место наших обичаја.
Thy adversaries have roared in the midst of thy places of assembly: they have set up their signs for signs.
5 Видиш, они су као онај који подиже секиру на сплетене гране у дрвета.
[The enemy] is known as one that lifteth up high axes against the thickets of a forest.
6 Све у њему што је резано разбише секирама и брадвама.
And now they hew in pieces the carved work thereof altogether with hatchets and hammers.
7 Огњем сажегоше светињу Твоју; на земљу обаливши оскврнише стан имена Твог.
They have set on fire thy sanctuary; to the ground have they profaned the dwelling-place of thy name.
8 Рекоше у срцу свом: Потримо их сасвим. Попалише сва места сабора Божијих на земљи.
They have said in their heart, We will oppress them altogether: they have burnt up all the places of assembly of God in the land.
9 Обичаја својих не видимо, нема више пророка, и нема у нас ко би знао докле ће то трајати.
Our signs do we not see: there is no more any prophet: and there is no one among us that knoweth how long.
10 Докле ће се, Боже, ругати насилник? Хоће ли довека противник пркосити имену Твом?
How long, O God, shall the adversary utter defiance? shall the enemy blaspheme thy name for ever?
11 Зашто устављаш руку своју и десницу своју? Пружи из недара својих, и истреби их.
Why withdrawest thou thy hand, and thy right hand? [draw it] out of thy bosom—exterminate [them];
12 Боже, царе мој, који од старине твориш спасење посред земље!
Since [thou] God art my King from olden days, working salvation in the midst of the earth.
13 Ти си силом својом раскинуо море, и сатро главе воденим наказама.
It was thou that didst divide by thy strength the sea: thou brokest in pieces the heads of the crocodiles on the waters.
14 Ти си размрскао главу крокодилу, дао га онима који живе у пустињи да га једу.
Thou didst crush the heads of leviathan, and gavest them as food to the people inhabiting the wilderness.
15 Ти си отворио изворе и потоке, Ти си исушио реке које не пресишу.
Thou didst cleave fountain and stream: thou didst dry up ever-flowing rivers.
16 Твој је дан и Твоја је ноћ, Ти си поставио звезде и сунце.
Thine is the day and thine is the night: it is thou who hast prepared the luminary and the sun.
17 Ти си утврдио све крајеве земаљске, лето и зиму Ти си уредио.
It is thou who hast set up all the boundaries of the earth: summer and winter—thou thyself hast formed them.
18 Опомени се тога, непријатељ се руга Господу, и народ безумни не мари за име Твоје.
Remember this, that the enemy hath defied the Lord, and that a worthless foolish people have blasphemed thy name.
19 Не дај зверима душу грлице своје, немој заборавити стадо страдалаца својих засвагда.
Oh give not up unto the multitude of enemies the soul of thy turtle-dove: the congregation of thy afflicted do not thou forget for ever.
20 Погледај на завет; јер су све пећине земаљске пуне станова безакоња.
Look unto the covenant; for the dark places of the earth are full of habitations of violence.
21 Невољник нек се не врати срамотан, ништи и убоги нека хвале име Твоје.
Oh let not the oppressed return confounded: let the poor and needy praise thy name.
22 Устани, Боже, брани ствар своју, опомени се како Ти се безумник руга сваки дан!
Arise, O God, plead thy own cause: remember thy defiance from the worthless fool all the day.
23 Не заборави обести непријатеља својих, вике, коју једнако дижу противници Твоји!
Forget not the voice of thy adversaries: the tumult of those that rise up against thee ascendeth continually.
