Псалми 73
1 Та добар је Бог Израиљу, онима који су чиста срца.
Zsoltár Ászáftól. Bizony, jóságos Izraélhez az Isten, a tisztult szívűekhez.
2 А ноге моје умало не зађоше, умало не попузнуше стопала моја,
Én pedig, kevés híja elhajlottak lábaim, semmi híja megcsúsztak lépteim.
3 Јер се расрдих на безумнике видећи како безбожници добро живе.
Mert megirígyeltem a, kevélykedőket, midőn a gonoszok jólétét láttam.
4 Јер не знају за невољу до саме смрти, и тело је њихово претило.
Mert nincsenek kínjaik halálukig, hízott az erejük.
5 На пословима човечијим нема их, и не муче се с другим људима.
Halandónak szenvedésében nincsenek benne s emberekkel együtt nem sújtatnak.
6 Тога ради опточени су охолоћу као огрлицом, и обучени у обест као у стајаће рухо.
Azért nyakukat díszíti gőgösség, ruhaként borítja őket erőszak.
7 Од дебљине избуљено им је око, срце пуно клапе.
Kidülledt kövérségtől szemük, túlcsapongtak szívük képzelődései.
8 Подсмевају се, пакосно говоре о насиљу, охоло говоре.
Csúfolódnak és gonoszúl fosztogatásról beszélnek, szinte a magasból beszélnek:
9 Уста своја дижу у небо, и земљу пролази језик њихов.
az egekbe helyezték szájukat, de nyelvük a földön jár.
10 И зато се онамо навраћају неки из народа његовог, и пију воду из пуног извора.
Azért erre felé tér az ő népe, s tele szürcsölik magukat vízzel;
11 И говоре: Како ће разабрати Бог? Зар Вишњи зна?
és mondják: Miként tudhatja Isten, s van-e tudás a legfelsőbben?
12 Па ето, ови безбожници срећни на свету умножавају богатство.
Íme, gonoszok ezek és mint örökkön gondtalanok gyarapítottak vagyont.
13 Зар, дакле, узалуд чистим срце своје, и умивам безазленошћу руке своје,
Bizony, hiába tisztítottam szivemet és mostam ártatlanságban kezeimet;
14 Допадам рана сваки дан, и муке свако јутро?
de sújtva vagyok egész nap s reggelenként itt a fenyítésem.
15 Кад бих казао: Говорићу као и они, изневерио бих род синова Твојих.
Ha mondanám, hadd beszélek olykép, íme gyermekeid nemzedékét elárulnám.
16 И тако стадох размишљати да бих ово разумео; али то беше тешко у очима мојим.
Gondolkodtam is, hogy megtudjam ezt, gyötrődés volt az szemeimben
17 Док најпосле не уђох у светињу Божију, и дознах крај њихов.
míg be nem mentem Isten szentélyébe, s figyelhettem az ő végükre.
18 Та на клизавом месту поставио си их, и бацаш их у пропаст!
Bizony, sikamlós térre helyezted őket, ledöntöd őket romokká.
19 Како зачас пропадају, гину, нестаје их од ненадне страхоте!
Miként lettek pusztulássá egy pillanat alatt; eltüntek, végük lett a rémülettől.
20 Као сан, кад се човек пробуди, тако пробудивши их, Господе, у ништа обраћаш утвару њихову.
Mint álmot ébredés után, Uram, fölserkenvén képüket megveted.
21 Кад кипљаше срце моје и растрзах се у себи,
Midőn elkeseredett szívem és töprenkedtem veséimben:
22 Тада бејах незналица и не разумевах; као живинче бијах пред Тобом.
oktalan voltam és tudásom nem volt, akár a barom voltam veled szemben.
23 Али сам свагда код Тебе, Ти ме држиш за десну руку.
De én mindig veled vagyok, megragadod jobb kezemet;
24 По својој вољи водиш ме, и после ћеш ме одвести у славу.
tanácsoddal vezetsz engem, és aztán dicsőséggel magadhoz veszel engem.
25 Кога имам на небу? И с Тобом ништа нећу на земљи.
Kim van nekem az egekben? S melletted mit sem kivánok a földön.
26 Чезне за Тобом тело моје и срце моје; Бог је град срца мог и део мој довека.
Elfogyott bár húsom és szivem – szívem sziklája és osztályrészem az Isten örökké.
27 Јер ево који одступише од Тебе, гину; Ти истребљаваш сваког који чини прељубу остављајући Тебе.
Mert íme a tőled eltávolodók elvesznek, megsemmisítesz mindenkit, ki elparáználkodik tőled.
28 А мени је добро бити близу Бога. На Господа полажем надање своје, и казиваћу сва чудеса Твоја.
Én pedig – Isten közelsége jó nekem; az Úrba, az Örökkévalóba helyeztem bizalmamat, hogy elbeszéljem mind a te műveidet.
