Псалми 73
1 Та добар је Бог Израиљу, онима који су чиста срца.
BOOK THIRD: “A Psalm of Assaph.” Truly God is good to Israel, to such as are pure of heart.
2 А ноге моје умало не зађоше, умало не попузнуше стопала моја,
But as for me, it lacked but little that my feet had been moved: almost nothing was needed that my steps had slipped.
3 Јер се расрдих на безумнике видећи како безбожници добро живе.
For I was envious at the arrogant, when I saw the prosperity of the wicked.
4 Јер не знају за невољу до саме смрти, и тело је њихово претило.
For there are no deadly fetters for them, but their strength is firm.
5 На пословима човечијим нема их, и не муче се с другим људима.
They share not in the trouble of mortals, and with men are they not afflicted.
6 Тога ради опточени су охолоћу као огрлицом, и обучени у обест као у стајаће рухо.
Therefore is pride their neck-chain: violence envelopeth them as a garment.
7 Од дебљине избуљено им је око, срце пуно клапе.
Their eyes start out from fatness: they have exceeded their heart's imaginings.
8 Подсмевају се, пакосно говоре о насиљу, охоло говоре.
They scorn, and speak wickedly of oppression: loftily do they speak.
9 Уста своја дижу у небо, и земљу пролази језик њихов.
They set their mouth in the heavens, and their tongue walketh busily on the earth.
10 И зато се онамо навраћају неки из народа његовог, и пију воду из пуног извора.
Therefore do his people turn away hither: and waters of a full cup are drained by them.
11 И говоре: Како ће разабрати Бог? Зар Вишњи зна?
And they say, How should God know? and is there knowledge in the Most High?
12 Па ето, ови безбожници срећни на свету умножавају богатство.
Behold, these are the wicked; and yet prospering continually they increase in wealth.
13 Зар, дакле, узалуд чистим срце своје, и умивам безазленошћу руке своје,
Verily in vain have I thus cleansed my heart, and have washed in innocency my hands:
14 Допадам рана сваки дан, и муке свако јутро?
While I was afflicted all the day, and my chastisement [came] every morning.
15 Кад бих казао: Говорићу као и они, изневерио бих род синова Твојих.
But if I were to say, I will speak thus: behold, I would be treacherous against the generation of thy children.
16 И тако стадох размишљати да бих ово разумео; али то беше тешко у очима мојим.
And when I should think to know this, it would be trouble in my eyes;
17 Док најпосле не уђох у светињу Божију, и дознах крај њихов.
Until I enter into the sanctuary of God; and understand what their future will be.
18 Та на клизавом месту поставио си их, и бацаш их у пропаст!
Surely thou placest them on slippery spots: thou lettest them fall down into destruction.
19 Како зачас пропадају, гину, нестаје их од ненадне страхоте!
How are they brought into desolation, as in a moment! they perish, they come to their end with terrific events.
20 Као сан, кад се човек пробуди, тако пробудивши их, Господе, у ништа обраћаш утвару њихову.
As a dream after awaking, O Lord, reject thou in wrath their image.
21 Кад кипљаше срце моје и растрзах се у себи,
For it fermented in my heart, and in my reins I felt sharp thrusts;
22 Тада бејах незналица и не разумевах; као живинче бијах пред Тобом.
But I was indeed foolish, and I knew it not: I was as a [thoughtless] beast with thee.
23 Али сам свагда код Тебе, Ти ме држиш за десну руку.
Nevertheless I am continually with thee: thou hast seized hold of me by my right hand.
24 По својој вољи водиш ме, и после ћеш ме одвести у славу.
With thy counsel wilt thou guide me, and afterward take me on to glory.
25 Кога имам на небу? И с Тобом ништа нећу на земљи.
Whom have I in heaven? and beside thee I desire nothing upon earth.
26 Чезне за Тобом тело моје и срце моје; Бог је град срца мог и део мој довека.
Though my flesh and my heart should fall; yet the rock of my heart, and my portion will be God for ever.
27 Јер ево који одступише од Тебе, гину; Ти истребљаваш сваког који чини прељубу остављајући Тебе.
For, lo, those that are far from thee shall perish: thou destroyest every one that strayeth away from thee.
28 А мени је добро бити близу Бога. На Господа полажем надање своје, и казиваћу сва чудеса Твоја.
But as regardeth me, to draw near to God is good for me: I have put in the Lord Eternal my trust, that I may relate all thy works.
