Псалми 62
1 Та, у Бога је мир души мојој, од Њега је спасење моје!
En Psalm Davids, för Jeduthun, till att föresjunga. Min själ väntar allenast i stillhet efter Gud, den mig hjelper.
2 Та, Он је град мој и спасење моје, уточиште моје, нећу посрнути нимало.
Ty han är min tröst, min hjelp, mitt beskärm; att intet ondt skall omstörta mig, ehuru stort det ock är.
3 Докле ћете нападати на човека? Сви хоћете да га оборите као зид наваљен, као ограду испроваљивану.
Huru länge gån I så alle enom efter; att I mågen dräpa honom, såsom en lutande vägg, och en remnad mur?
4 Баш наумише да га свргну с висине, омиле им лаж, устима благосиљају, а у срцу куну.
De tänka allenast, huru de måga förtrycka honom; vinnlägga sig om lögn, gifva god ord; men i hjertana banna de. (Sela)
5 Да, у Богу се смири, душо моја; јер је у Њему нада моја.
Men min själ väntar allenast efter Gud; ty han är mitt hopp.
6 Он је град мој и спасење моје, уточиште моје, нећу посрнути.
Han är min tröst, min hjelp, och mitt beskärm, att jag icke faller.
7 У Богу је спасење моје и слава моја, тврди град и пристаниште мени је у Богу.
När Gudi är min salighet, min ära, mins starkhets klippa; mitt hopp är till Gud.
8 Народе! Уздај се у Њега у свако доба; изливајте пред Њим срце своје; Бог је наше уточиште.
Hoppens uppå honom alltid; I folk, utgjuter edor hjerta för honom. Gud är vårt hopp. (Sela)
9 Та, синови су простачки ништа, синови су господски лаж, да се метну на мерила, били би лакши него ништа.
Men menniskorna äro dock ju intet; de myndige fela ock. De väga mindre än intet, så månge som de äro.
10 Не уздајте се у власт ни у отимање, немојте бити ништави; кад расте богатство, не дајте да вам срце прионе за њ.
Förlåter eder icke uppå orätt och öfvervåld; håller eder icke till sådant, det intet värdt är. Faller eder rikedom till, så lägger icke hjertat deruppå.
11 Једном рече Бог и више пута чух, да је крепост у Бога.
Gud hafver ett ord talat; det hafver jag ofta hört, att Gud allena mägtig är.
12 И у Тебе је, Господе, милост; јер Ти плаћаш свакоме по делима његовим.
Och du, Herre, äst nådelig; och lönar hvarjom och enom såsom han förtjenar.
