Псалми 44
1 Боже, својим ушима слушасмо, оци нам наши приповедаше дело које си учинио у њихово време, у старо време.
Unto the end, for the sons of Core, to give understanding. We have heard, O God, with our ears: our fathers have declared to us, The work, thou hast wrought in their days, and in the days of old.
2 Руком својом изгнао си народе, а њих посадио; искоренио си племена, а њих намножио.
Thy hand destroyed the Gentiles, and thou plantedst them: thou didst afflict the people and cast them out.
3 Јер не задобише земље својим мачем, нити им мишица њихова поможе, него Твоја десница и Твоја мишица, и светлост лица Твог, јер Ти беху омилели.
For they got not the possession of the land by their own sword: neither did their own arm save them. But thy right hand and thy arm, and the light of thy countenance: because thou wast pleased with them.
4 Боже, царе мој, Ти си онај исти, пошљи помоћ Јакову!
Thou art thyself my king and my God, who commandest the saving of Jacob.
5 С Тобом ћемо избости непријатеље своје, и с именом Твојим изгазићемо оне који устају на нас.
Through thee we will push down our enemies with the horn: and through thy name we will despise them that rise up against us.
6 Јер се не уздам у лук свој, нити ће ми мач мој помоћи.
For I will not trust in my bow: neither shall my sword save me.
7 Него ћеш нас Ти избавити од непријатеља наших, и ненавиднике наше посрамићеш.
But thou hast saved us from them that afflict us: and hast put them to shame that hate us.
8 Богом ћемо се хвалити сваки дан, и име Твоје славићемо довека.
In God shall we glory all the day long: and in thy name we will give praise for ever.
9 Али сад си нас повргао и посрамио, и не идеш с војском нашом.
But now thou hast cast us off, and put us to shame: and thou, O God, wilt not go out with our armies.
10 Обраћаш нас те бежимо испред непријатеља, и непријатељи нас наши харају.
Thou hast made us turn our back to our enemies: and they that hated us plundered for themselves.
11 Дао си нас као овце да нас једу, и по народима расејао си нас.
Thou hast given us up like sheep to be eaten: thou hast scattered us among the nations.
12 У бесцење си продао народ свој, и ниси му подигао цене.
Thou hast sold thy people for no price: and there was no reckoning in the exchange of them.
13 Дао си нас на подсмех суседима нашим, да нам се ругају и срамоте нас који живе око нас.
Thou hast made us a reproach to our neighbours, a scoff and derision to them that are round about us.
14 Начинио си од нас причу у народа, гледајући нас машу главом туђинци.
Thou hast made us a byword among the Gentiles: a shaking of the head among the people.
15 Сваки је дан срамота моја преда мном, и стид је попао лице моје.
All the day long my shame is before me: and the confusion of my face hath covered me,
16 Од речи подсмевачевих и ругачевих, и од погледа непријатељевих и осветљивчевих.
At the voice of him that reproacheth and detracteth me: at the face of the enemy and persecutor.
17 Све ово снађе нас; али не заборависмо Тебе, нити преступисмо завет Твој.
All these things have come upon us, yet we have not forgotten thee: and we have not done wickedly in they covenant.
18 Не одступи натраг срце наше, и стопе наше не зађоше с пута Твог.
And our heart hath not turned back: neither hast thou turned aside our steps from thy way.
19 Кад си нас био у земљи змајевској, и покривао нас сеном смртним,
For thou hast humbled us in the place of affliction: and the shadow of death hath covered us.
20 Онда да бејасмо заборавили име Бога свог и подигли руке своје к Богу туђем,
If we have forgotten the name of our God, and if we have spread forth our hands to a strange god:
21 Не би ли Бог изнашао то? Јер Он зна тајне у срцу.
Shall not God search out these things: for he knoweth the secrets of the heart.
22 А убијају нас за Тебе сваки дан; с нама поступају као с овцама кланицама.
Because for thy sake we are killed all the day long: we are counted as sheep for the slaughter.
23 Устани, што спаваш, Господе! Пробуди се, немој одбацити засвагда.
Arise, why sleepest thou, O Lord? arise, and cast us not off to the end.
24 Зашто кријеш лице своје? Заборављаш невољу и муку нашу?
Why turnest thou face away? and forgettest our want and our trouble?
25 Душа наша паде у прах, тело је наше бачено на земљу.
For our soul is humbled down to the dust: our belly cleaveth to the earth.
26 Устани, помоћи наша, и избави нас ради милости своје.
Arise, O Lord, help us and redeem us for thy name’s sake.
