Псалми 39
1 Рекох: Чуваћу се на путевима својим да не згрешим језиком својим; зауздаваћу уста своја, док је безбожник преда мном.
Til sangmesteren, til Jedutun; en salme av David. Jeg sa: Jeg vil vokte mine veier, så jeg ikke synder med min tunge; jeg vil legge munnkurv på min munn, så lenge den ugudelige ennu er for mine øine.
2 Бејах нем и глас не пустих; ћутах и о добру. Али се туга моја подиже,
Jeg blev taus og var aldeles stille, jeg tidde uten gagn, og min smerte blev oprørt.
3 Запали се срце моје у мени, у мислима мојим разгоре се огањ; проговорих језиком својим:
Mitt hjerte blev hett inneni mig, ved min grublen optendtes ild; - jeg talte med min tunge:
4 Кажи ми, Господе, крај мој, и докле ће трајати дани моји? Да знам како сам ништа.
La mig vite, Herre, min ende, og mine dagers mål, hvad det er! La mig få vite hvad tid jeg skal bort!
5 Ево с педи дао си ми дане, и век је мој као ништа пред Тобом. Баш је ништа сваки човек жив.
Se, som en håndsbredd har du satt mine dager, og min livstid er som intet for dig; visselig, bare tomhet er hvert menneske, hvor fast han enn står. (Sela)
6 Баш ходи човек као утвара; баш се узалуд кида, сабира, а не зна коме ће допасти.
Bare som et skyggebillede vandrer mannen, bare tomhet er deres uro; han dynger op og vet ikke hvem som skal samle det inn.
7 Па шта да чекам, Господе? Нада је моја у Теби.
Og nu, hvad håper jeg på Herre? - Mitt håp står til dig.
8 Из свега безакоња мог избави ме, не дај ме безумноме на подсмех.
Frels mig fra alle mine overtredelser, gjør mig ikke til spott for dåren!
9 Нем сам, нећу отворити уста својих; јер си ме Ти ударио.
Jeg tier, jeg later ikke op min munn; for du har gjort det.
10 Олакшај ми ударац свој, силна рука Твоја уби ме.
Ta bort fra mig din plage! For din hånds slag er jeg blitt til intet.
11 Ако ћеш карати човека за преступе, расточиће се као од мољаца красота његова. Баш је ништа сваки човек.
Tukter du en mann med straff for misgjerning, da fortærer du hans herlighet likesom møll; bare tomhet er hvert menneske. (Sela)
12 Слушај молитву моју, Господе, и чуј јаук мој. Гледајући сузе моје немој ћутати. Јер сам гост у Тебе и дошљак као и сви стари моји.
Hør min bønn, Herre, og vend øret til mitt rop, ti ikke til min gråt! for jeg er en fremmed hos dig, en gjest som alle mine fedre.
13 Немој ме више гневно гледати, па ћу одахнути пре него отидем и више ме не буде.
Se bort fra mig, så mitt åsyn må bli opklaret, før jeg går herfra og er ikke mere!
