Псалми 39
1 Рекох: Чуваћу се на путевима својим да не згрешим језиком својим; зауздаваћу уста своја, док је безбожник преда мном.
For the choirmaster. For Jeduthun. A Psalm of David. I said, “I will watch my ways so that I will not sin with my tongue; I will guard my mouth with a muzzle as long as the wicked are present.”
2 Бејах нем и глас не пустих; ћутах и о добру. Али се туга моја подиже,
I was speechless and still; I remained silent, even from speaking good, and my sorrow was stirred.
3 Запали се срце моје у мени, у мислима мојим разгоре се огањ; проговорих језиком својим:
My heart grew hot within me; as I mused, the fire burned. Then I spoke with my tongue:
4 Кажи ми, Господе, крај мој, и докле ће трајати дани моји? Да знам како сам ништа.
“Show me, O LORD, my end and the measure of my days. Let me know how fleeting my life is.
5 Ево с педи дао си ми дане, и век је мој као ништа пред Тобом. Баш је ништа сваки човек жив.
You, indeed, have made my days as handbreadths, and my lifetime as nothing before You. Truly each man at his best exists as but a breath.
6 Баш ходи човек као утвара; баш се узалуд кида, сабира, а не зна коме ће допасти.
Surely every man goes about like a phantom; surely he bustles in vain; he heaps up riches not knowing who will haul them away.
7 Па шта да чекам, Господе? Нада је моја у Теби.
And now, O Lord, for what do I wait? My hope is in You.
8 Из свега безакоња мог избави ме, не дај ме безумноме на подсмех.
Deliver me from all my transgressions; do not make me the reproach of fools.
9 Нем сам, нећу отворити уста својих; јер си ме Ти ударио.
I have become mute; I do not open my mouth because of what You have done.
10 Олакшај ми ударац свој, силна рука Твоја уби ме.
Remove Your scourge from me; I am perishing by the force of Your hand.
11 Ако ћеш карати човека за преступе, расточиће се као од мољаца красота његова. Баш је ништа сваки човек.
You discipline and correct a man for his iniquity, consuming like a moth what he holds dear; surely each man is but a vapor.
12 Слушај молитву моју, Господе, и чуј јаук мој. Гледајући сузе моје немој ћутати. Јер сам гост у Тебе и дошљак као и сви стари моји.
Hear my prayer, O LORD, and give ear to my cry for help; do not be deaf to my weeping. For I am a foreigner dwelling with You, a stranger like all my fathers.
13 Немој ме више гневно гледати, па ћу одахнути пре него отидем и више ме не буде.
Turn Your gaze away from me, that I may again be cheered before I depart and am no more.”
