Псалми 38
1 Господе! Немој ме карати у гневу свом, нити ме наказити у јарости својој.
Psalmus David, in rememorationem de sabbato. [Domine, ne in furore tuo arguas me, neque in ira tua corripias me:
2 Јер стреле Твоје устрелише ме, и рука ме Твоја тишти.
quoniam sagittæ tuæ infixæ sunt mihi, et confirmasti super me manum tuam.
3 Нема здравог места на телу мом од гнева Твог; нема мира у костима мојим од греха мог.
Non est sanitas in carne mea, a facie iræ tuæ; non est pax ossibus meis, a facie peccatorum meorum:
4 Јер безакоња моја изађоше врх главе моје, као тешко бреме отежаше ми.
quoniam iniquitates meæ supergressæ sunt caput meum, et sicut onus grave gravatæ sunt super me.
5 Усмрдеше се и загнојише се ране моје од безумља мог.
Putruerunt et corruptæ sunt cicatrices meæ, a facie insipientiæ meæ.
6 Згрчио сам се и погурио веома, сав дан идем сетан;
Miser factus sum et curvatus sum usque in finem; tota die contristatus ingrediebar.
7 Јер сам изнутра пун огња, и нема здравог места на телу мом.
Quoniam lumbi mei impleti sunt illusionibus, et non est sanitas in carne mea.
8 Изнемогох и веома ослабих, ричем од трзања срца свог.
Afflictus sum, et humiliatus sum nimis; rugiebam a gemitu cordis mei.
9 Господе! Пред Тобом су све жеље моје, и уздисање моје није од Тебе сакривено.
Domine, ante te omne desiderium meum, et gemitus meus a te non est absconditus.
10 Срце моје јако куца, остави ме снага моја, и вид очију мојих, ни њега ми нема.
Cor meum conturbatum est; dereliquit me virtus mea, et lumen oculorum meorum, et ipsum non est mecum.
11 Другови моји и пријатељи моји видећи ране моје одступише, далеко стоје ближњи моји.
Amici mei et proximi mei adversum me appropinquaverunt, et steterunt; et qui juxta me erant, de longe steterunt: et vim faciebant qui quærebant animam meam.
12 Који траже душу моју намештају замку, и који су ми злу ради, говоре о погибли и по сав дан мисле о превари.
Et qui inquirebant mala mihi, locuti sunt vanitates, et dolos tota die meditabantur.
13 А ја као глув не чујем и као нем који не отвара уста своја.
Ego autem, tamquam surdus, non audiebam; et sicut mutus non aperiens os suum.
14 Ја сам као човек који не чује или нема у устима својим правдања.
Et factus sum sicut homo non audiens, et non habens in ore suo redargutiones.
15 Јер Тебе, Господе, чекам, Ти одговарај за мене, Господе, Боже мој!
Quoniam in te, Domine, speravi; tu exaudies me, Domine Deus meus.
16 Јер рекох: Да ми се не свете, и да се не размећу нада мном, кад се спотакне нога моја.
Quia dixi: Nequando supergaudeant mihi inimici mei; et dum commoventur pedes mei, super me magna locuti sunt.
17 Јер сам готов пасти, и туга је моја свагда са мном.
Quoniam ego in flagella paratus sum, et dolor meus in conspectu meo semper.
18 Признајем кривицу своју, и тужим ради греха свог.
Quoniam iniquitatem meam annuntiabo, et cogitabo pro peccato meo.
19 Непријатељи моји живе, јаки су, и сила их има што ме ненавиде на правди.
Inimici autem mei vivunt, et confirmati sunt super me: et multiplicati sunt qui oderunt me inique.
20 Који ми враћају зло за добро, непријатељи су ми зато што сам пристао за добрим.
Qui retribuunt mala pro bonis detrahebant mihi, quoniam sequebar bonitatem.
21 Немој ме оставити, Господе, Боже мој! Немој се удаљити од мене.
Ne derelinquas me, Domine Deus meus; ne discesseris a me.
22 Похитај у помоћ мени, Господе, Спаситељу мој!
Intende in adjutorium meum, Domine Deus salutis meæ.]
