Псалми 17
1 Услиши, Господе, правду, чуј глас мој, прими у уши молитву моју не из уста лажљивих.
Modlitba Davidova. Vyslyš, Hospodine, spravedlnost, a pozoruj volání mého; nakloň uší k modlitbě mé, kteráž jest beze vší rtů ošemetnosti.
2 Од лица Твог нека изађе суд мој, очи Твоје нека погледају на правицу.
Od tváři tvé vyjdiž soud můj, oči tvé nechať patří na upřímnost.
3 Испитај срце моје, обиђи ноћу; у огњу ме окушај, и нећеш наћи неправде моје.
Zkusils srdce mého, navštívils je v noci; ohněm jsi mne zpruboval, aniž jsi co shledal; to, což myslím, nepředstihá úst mých.
4 Уста се моја не дохватају дела људских; ради речи уста Твојих држим се путева оштрих.
Z strany pak skutků lidských, já podlé slova rtů tvých vystříhal jsem se stezky zhoubce.
5 Утврди стопе моје на стазама својим да не залазе кораци моји.
Zdržuj kroky mé na cestách svých, aby se neuchylovaly nohy mé.
6 Тебе призивам, јер ћеш ме услишити Боже! Пригни к мени ухо своје, и чуј речи моје.
Já volám k tobě, nebo vyslýcháš mne, ó Bože silný; nakloň ke mně ucha svého, a slyš řeč mou.
7 Покажи дивну милост своју, који избављаш оне који се у Те уздају од оних који се противе десници Твојој.
Prokaž milosrdenství svá, naději majících ochránce před těmi, kteříž povstávají proti pravici tvé.
8 Чувај ме као зеницу ока: сеном крила својих заклони ме
Ostříhej mne jako zřítelnice oka, v stínu křídel svých skrej mne,
9 Од безбожника који ме нападају, од непријатеља душе моје, који су ме опколили.
Od tváři bezbožných těch, kteříž mne hubí, od nepřátel mých úhlavních obkličujících mne,
10 Срце своје затворише; устима својим говоре охоло.
Kteříž tukem svým zarostli, mluví pyšně ústy svými.
11 Изагнавши ме опет су око мене; очи су своје упрли да ме оборе на земљу.
Jižť i kroky naše předstihají, oči své obrácené mají, aby nás porazili na zem.
12 Они су као лав који хоће да растрже, и као лавић који седи у потаји.
Každý z nich podoben jest lvu žádostivému loupeže, a lvíčeti sedícímu v skrýši.
13 Устани, Господе, претеци их, обори их. Одбрани душу моју мачем својим од безбожника,
Povstaniž, Hospodine, předejdi tváři jeho, sehni jej, a vytrhni duši mou od bezbožníka mečem svým,
14 Руком својом, Господе, од људи ових, од људи овог света, којима је део овај живот, којима си трбух напунио свог богатства, да ће им и синови бити сити и остатак оставити својој деци.
Rukou svou od lidí, ó Hospodine, od lidí světských, jichžto oddíl jest v tomto životě, a jejichž břicho ty z špižírny své naplňuješ. Èímž i synové jejich nasyceni bývají, a ostatků zanechávají maličkým svým.
15 А ја ћу у правди гледати лице Твоје; кад се пробудим, бићу сит од прилике Твоје.
Já pak v spravedlnosti spatřovati budu tvář tvou; nasycen budu obrazem tvým, když procítím.
