Псалми 147
1 Хвалите Господа, јер је слатко певати Бога нашег, јер Благоме приликује хвала.
Alleluia. Laudate Dominum quoniam bonus est psalmus: Deo nostro sit iucunda, decoraque laudatio.
2 Господ зида Јерусалим, сабира расејане синове Израиљеве;
Aedificans Ierusalem Dominus: dispersiones Israelis congregabit.
3 Исцељује оне који су скрушеног срца, и лечи туге њихове;
Qui sanat contritos corde: et alligat contritiones eorum.
4 Избраја мноштво звезда, и све их зове именом.
Qui numerat multitudinem stellarum: et omnibus eis nomina vocat.
5 Велик је Господ наш и велика је крепост Његова, и разуму Његовом нема мере.
Magnus Dominus noster, et magna virtus eius: et sapientiae eius non est numerus.
6 Прихвата смерне Господ, а безбожне понижава до земље.
Suscipiens mansuetos Dominus: humilians autem peccatores usque ad terram.
7 Редом певајте Господу хвалу, ударајте Богу нашем у гусле.
Praecinite Domino in confessione: psallite Deo nostro in cithara.
8 Он застире небо облацима, спрема земљи дажд, чини те расте на горама трава;
Qui operit caelum nubibus: et parat terrae pluviam. Qui producit in montibus foenum: et herbam servituti hominum.
9 Даје стоци пићу њену, и вранићима, који вичу к Њему.
Qui dat iumentis escam ipsorum: et pullis corvorum invocantibus eum.
10 Не мари за силу коњску, нити су Му мили краци човечији.
Non in fortitudine equi voluntatem habebit: nec in tibiis viri beneplacitum erit ei.
11 Мили су Господу они који Га се боје, који се уздају у милост Његову.
Beneplacitum est Domino super timentes eum: et in eis, qui sperant super misericordia eius.
12 Слави, Јерусалиме, Господа; хвали Бога свог, Сионе!
Alleluia. Lauda Ierusalem Dominum: lauda Deum tuum Sion.
13 Јер Он утврђује преворнице врата твојих, благосиља синове твоје у теби.
Quoniam confortavit seras portarum tuarum: benedixit filiis tuis in te.
14 Ограђује међе твоје миром, насићава те једре пшенице.
Qui posuit fines tuos pacem: et adipe frumenti satiat te.
15 Шаље говор свој на земљу, брзо тече реч Његова.
Qui emittit eloquium suum terrae: velociter currit sermo eius.
16 Даје снег као вуну, сипа иње као пепео.
Qui dat nivem sicut lanam: nebulam sicut cinerem spargit,
17 Баца град свој као залогаје, пред мразом Његовим ко ће остати?
Mittit crystallum suam sicut buccellas: ante faciem frigoris eius quis sustinebit?
18 Пошаље реч своју, и све се раскрави; дуне духом својим, и потеку воде.
Emittet verbum suum, et liquefaciet ea: flabit spiritus eius, et fluent aquae.
19 Он је јавио реч своју Јакову, наредбе и судове своје Израиљу.
Qui annunciat verbum suum Iacob: iustitias, et iudicia sua Israel.
20 Ово није учинио ни једном другом народу, и судова Његових они не знају. Алилуја!
Non fecit taliter omni nationi: et iudicia sua non manifestavit eis. Alleluia.
