Псалми 147
1 Хвалите Господа, јер је слатко певати Бога нашег, јер Благоме приликује хвала.
Alleluja. Laudate Dominum, quoniam bonus est psalmus; Deo nostro sit jucunda, decoraque laudatio.
2 Господ зида Јерусалим, сабира расејане синове Израиљеве;
Ædificans Jerusalem Dominus, dispersiones Israëlis congregabit:
3 Исцељује оне који су скрушеног срца, и лечи туге њихове;
qui sanat contritos corde, et alligat contritiones eorum;
4 Избраја мноштво звезда, и све их зове именом.
qui numerat multitudinem stellarum, et omnibus eis nomina vocat.
5 Велик је Господ наш и велика је крепост Његова, и разуму Његовом нема мере.
Magnus Dominus noster, et magna virtus ejus, et sapientiæ ejus non est numerus.
6 Прихвата смерне Господ, а безбожне понижава до земље.
Suscipiens mansuetos Dominus; humilians autem peccatores usque ad terram.
7 Редом певајте Господу хвалу, ударајте Богу нашем у гусле.
Præcinite Domino in confessione; psallite Deo nostro in cithara.
8 Он застире небо облацима, спрема земљи дажд, чини те расте на горама трава;
Qui operit cælum nubibus, et parat terræ pluviam; qui producit in montibus fœnum, et herbam servituti hominum;
9 Даје стоци пићу њену, и вранићима, који вичу к Њему.
qui dat jumentis escam ipsorum, et pullis corvorum invocantibus eum.
10 Не мари за силу коњску, нити су Му мили краци човечији.
Non in fortitudine equi voluntatem habebit, nec in tibiis viri beneplacitum erit ei.
11 Мили су Господу они који Га се боје, који се уздају у милост Његову.
Beneplacitum est Domino super timentes eum, et in eis qui sperant super misericordia ejus.
12 Слави, Јерусалиме, Господа; хвали Бога свог, Сионе!
Alleluja. Lauda, Jerusalem, Dominum; lauda Deum tuum, Sion.
13 Јер Он утврђује преворнице врата твојих, благосиља синове твоје у теби.
Quoniam confortavit seras portarum tuarum; benedixit filiis tuis in te.
14 Ограђује међе твоје миром, насићава те једре пшенице.
Qui posuit fines tuos pacem, et adipe frumenti satiat te.
15 Шаље говор свој на земљу, брзо тече реч Његова.
Qui emittit eloquium suum terræ: velociter currit sermo ejus.
16 Даје снег као вуну, сипа иње као пепео.
Qui dat nivem sicut lanam; nebulam sicut cinerem spargit.
17 Баца град свој као залогаје, пред мразом Његовим ко ће остати?
Mittit crystallum suam sicut buccellas: ante faciem frigoris ejus quis sustinebit?
18 Пошаље реч своју, и све се раскрави; дуне духом својим, и потеку воде.
Emittet verbum suum, et liquefaciet ea; flabit spiritus ejus, et fluent aquæ.
19 Он је јавио реч своју Јакову, наредбе и судове своје Израиљу.
Qui annuntiat verbum suum Jacob, justitias et judicia sua Israël.
20 Ово није учинио ни једном другом народу, и судова Његових они не знају. Алилуја!
Non fecit taliter omni nationi, et judicia sua non manifestavit eis. Alleluja.
