Псалми 142

1 Гласом својим ка Господу вичем, гласом својим Господу се молим.

Intellectus David, Cum esset in spelunca, oratio. Voce mea ad Dominum clamavi: voce mea ad Dominum deprecatus sum:

2 Изливам пред Њим мољење своје, тугу своју пред Њим казујем,

Effundo in conspectu eius orationem meam, et tribulationem meam ante ipsum pronuncio.

3 Кад изнемогне у мени дух мој. Ти знаш стазу моју. На путу, којим ходим, сакрише ми замку.

In deficiendo ex me spiritum meum, et tu cognovisti semitas meas. In via hac, qua ambulabam, absconderunt laqueum mihi.

4 Погледам надесно, и видим да ме нико не зна; нестаде ми уточишта, нико не мари за душу моју.

Considerabam ad dexteram, et videbam: et non erat qui cognosceret me. Periit fuga a me, et non est qui requirat animam meam.

5 Вичем к Теби, Господе; велим: Ти си уточиште моје, део мој на земљи живих.

Clamavi ad te Domine, dixi: Tu es spes mea, portio mea in terra viventium.

6 Чуј тужњаву моју; јер се мучим веома. Избави ме од оних који ме гоне, јер су јачи од мене.

Intende ad deprecationem meam: quia humiliatus sum nimis. Libera me a persequentibus me: quia confortati sunt super me.

7 Изведи из тамнице душу моју, да славим име Твоје. Око мене ће се скупити праведници, кад ми учиниш добро.

Educ de custodia animam meam ad confitendum nomini tuo: me expectant iusti, donec retribuas mihi.