Псалми 142

1 Гласом својим ка Господу вичем, гласом својим Господу се молим.

A maskil of David, while he was in the cave, a prayer. Loudly I cry to the Lord: to the Lord plead loudly for mercy,

2 Изливам пред Њим мољење своје, тугу своју пред Њим казујем,

I pour my complaint before him, I tell my troubles to him.

3 Кад изнемогне у мени дух мој. Ти знаш стазу моју. На путу, којим ходим, сакрише ми замку.

When my spirit is faint within me, my path is known to you. In the way I am wont to walk in, they have hidden a trap for me.

4 Погледам надесно, и видим да ме нико не зна; нестаде ми уточишта, нико не мари за душу моју.

I look to the right and the left; but not a friend have I. No place of refuge is left me, not a man to care for me.

5 Вичем к Теби, Господе; велим: Ти си уточиште моје, део мој на земљи живих.

So I cry to you, O Lord: I say, ‘My refuge are you, all I have in the land of the living.’

6 Чуј тужњаву моју; јер се мучим веома. Избави ме од оних који ме гоне, јер су јачи од мене.

Attend to my piercing cry, for very weak am I. Save me from those who pursue me, for they are too strong for me.

7 Изведи из тамнице душу моју, да славим име Твоје. Око мене ће се скупити праведници, кад ми учиниш добро.

Free me from prison, that I may give thanks to your name, for the righteous are patiently waiting till you show your bounty to me.