Псалми 142

1 Гласом својим ка Господу вичем, гласом својим Господу се молим.

“A psalm of David; a prayer, when he was in the cave” I cry unto the LORD with my voice; With my voice to the LORD do I make my supplication.

2 Изливам пред Њим мољење своје, тугу своју пред Њим казујем,

I pour out my complaint before him; I declare before him my distress.

3 Кад изнемогне у мени дух мој. Ти знаш стазу моју. На путу, којим ходим, сакрише ми замку.

When my spirit is overwhelmed within me, Thou knowest my path! In the way which I walk, they have hid a snare for me.

4 Погледам надесно, и видим да ме нико не зна; нестаде ми уточишта, нико не мари за душу моју.

I look on my right hand, and behold, But no man knoweth me; Refuge faileth me; No one careth for me.

5 Вичем к Теби, Господе; велим: Ти си уточиште моје, део мој на земљи живих.

I cry unto thee, O LORD! I say, Thou art my refuge, My portion in the land of the living.

6 Чуј тужњаву моју; јер се мучим веома. Избави ме од оних који ме гоне, јер су јачи од мене.

Attend to my cry, for I am brought very low; Deliver me from my persecutors, For they prevail against me!

7 Изведи из тамнице душу моју, да славим име Твоје. Око мене ће се скупити праведници, кад ми учиниш добро.

Bring me out of prison, That I may praise thy name! The righteous shall gather around me, When thou shalt show me thy favor.