Псалми 142

1 Гласом својим ка Господу вичем, гласом својим Господу се молим.

[A contemplation by David, when he was in the cave. A Prayer.] I cry with my voice to the LORD. With my voice, I ask the LORD for mercy.

2 Изливам пред Њим мољење своје, тугу своју пред Њим казујем,

I pour out my complaint before him. I tell him my troubles.

3 Кад изнемогне у мени дух мој. Ти знаш стазу моју. На путу, којим ходим, сакрише ми замку.

When my spirit was overwhelmed within me, you knew my path. In the way in which I walk, they have hidden a snare for me.

4 Погледам надесно, и видим да ме нико не зна; нестаде ми уточишта, нико не мари за душу моју.

Look on my right, and see; for there is no one who is concerned for me. Refuge has fled from me. No one cares for my soul.

5 Вичем к Теби, Господе; велим: Ти си уточиште моје, део мој на земљи живих.

I cried to you, LORD. I said, "You are my refuge, my portion in the land of the living."

6 Чуј тужњаву моју; јер се мучим веома. Избави ме од оних који ме гоне, јер су јачи од мене.

Listen to my cry, for I am in desperate need. Deliver me from my persecutors, for they are stronger than me.

7 Изведи из тамнице душу моју, да славим име Твоје. Око мене ће се скупити праведници, кад ми учиниш добро.

Bring my soul out of prison, that I may give thanks to your name. The righteous will surround me, for you will be good to me.