Псалми 142

1 Гласом својим ка Господу вичем, гласом својим Господу се молим.

I cried unto Yhwh with my voice; with my voice unto Yhwh did I make my supplication.

2 Изливам пред Њим мољење своје, тугу своју пред Њим казујем,

I poured out my complaint before him; I shewed before him my trouble.

3 Кад изнемогне у мени дух мој. Ти знаш стазу моју. На путу, којим ходим, сакрише ми замку.

When my spirit was overwhelmed within me, then thou knewest my path. In the way wherein I walked have they privily laid a snare for me.

4 Погледам надесно, и видим да ме нико не зна; нестаде ми уточишта, нико не мари за душу моју.

I looked on my right hand, and beheld, but there was no man that would know me: refuge failed me; no man cared for my soul.

5 Вичем к Теби, Господе; велим: Ти си уточиште моје, део мој на земљи живих.

I cried unto thee, O Yhwh: I said, Thou art my refuge and my portion in the land of the living.

6 Чуј тужњаву моју; јер се мучим веома. Избави ме од оних који ме гоне, јер су јачи од мене.

Attend unto my cry; for I am brought very low: deliver me from my persecutors; for they are stronger than I.

7 Изведи из тамнице душу моју, да славим име Твоје. Око мене ће се скупити праведници, кад ми учиниш добро.

Bring my soul out of prison, that I may praise thy name: the righteous shall compass me about; for thou shalt deal bountifully with me.