Псалми 139
1 Господе! Ти ме кушаш и знаш.
Til sangmesteren; av David; en salme. Herre, du ransaker mig og kjenner mig.
2 Ти знаш кад седам и кад устанем; Ти знаш помисли моје издалека;
Enten jeg sitter, eller jeg står op, da vet du det; du forstår min tanke langt fra.
3 Кад ходим и кад се одмарам, Ти си око мене, и све путеве моје видиш.
Min sti og mitt leie gransker du ut, og du kjenner grant alle mine veier.
4 Још нема речи на језику мом, а Ти, Господе, гле, већ све знаш.
For det er ikke et ord på min tunge - se, Herre, du vet det alt sammen.
5 Састраг и спред Ти си ме заклонио, и ставио на ме руку своју.
Bakfra og forfra omgir du mig, og du legger din hånd på mig.
6 Чудно је за ме знање Твоје, високо, не могу да га докучим.
Å forstå dette er mig for underlig, det er for høit, jeg makter det ikke.
7 Куда бих отишао од духа Твог, и од лица Твог куда бих побегао?
Hvor skal jeg gå fra din Ånd, og hvor skal jeg fly fra ditt åsyn?
Farer jeg op til himmelen så er du der, og vil jeg rede mitt leie i dødsriket, se, da er du der. (Sheol h7585)
9 Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора:
Tar jeg morgenrødens vinger, og vil jeg bo ved havets ytterste grense,
10 И онде ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја.
så fører også der din hånd mig, og din høire hånd holder mig fast.
11 Да кажем: Да ако ме мрак сакрије; али је и ноћ као видело око мене.
Og sier jeg: Mørket skjule mig, og lyset omkring mig bli natt -
12 Ни мрак неће замрачити од Тебе, и ноћ је светла као дан: мрак је као видело.
så gjør heller ikke mørket det for mørkt for dig, og natten lyser som dagen, mørket er som lyset.
13 Јер си Ти створио шта је у мени, саставио си ме у утроби матере моје.
For du har skapt mine nyrer, du virket mig i min mors liv.
14 Хвалим Те, што сам дивно саздан. Дивна су дела Твоја, и душа моја то зна добро.
Jeg priser dig fordi jeg er virket på forferdelig underfull vis; underfulle er dine gjerninger, og min sjel kjenner det såre vel.
15 Ниједна се кост моја није сакрила од Тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској.
Mine ben var ikke skjult for dig da jeg blev virket i lønndom, da jeg blev kunstig virket i jordens dyp.
16 Заметак мој видеше очи Твоје, у књизи је Твојој све то записано, и дани забележени, кад их још није било ниједног.
Da jeg bare var foster, så dine øine mig, og i din bok blev de alle opskrevet de dager som blev fastsatt da ikke en av dem var kommet.
17 Како су ми недокучиве помисли Твоје, Боже! Како им је велик број!
Hvor vektige dine tanker er for mig, Gud, hvor store deres summer!
18 Да их бројим, више их је него песка. Кад се пробудим, још сам с Тобом.
Vil jeg telle dem, så er de flere enn sand; jeg våkner op, og jeg er ennu hos dig.
19 Да хоћеш, Боже, убити безбожника! Крвопије, идите од мене.
Gud, gid du vilde drepe den ugudelige, og I blodtørstige menn, vik fra mig -
20 Они говоре ружно на Тебе; узимају име Твоје узалуд непријатељи Твоји.
de som nevner ditt navn til å fremme onde råd, som bruker det til løgn, dine fiender!
21 Зар да не мрзим на оне, који на Те мрзе, Господе, и да се не гадим на оне који устају на Тебе?
Skulde jeg ikke hate dem som hater dig, Herre, og avsky dem som reiser sig imot dig?
22 Пуном мрзошћу мрзим на њих; непријатељи су ми.
Jeg hater dem med et fullkomment hat; de er mine fiender.
23 Окушај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме, и познај помисли моје.
Ransak mig, Gud, og kjenn mitt hjerte! Prøv mig og kjenn mine mangehånde tanker,
24 И види јесам ли на злом путу, и води ме на пут вечни.
og se om jeg er på fortapelsens vei, og led mig på evighetens vei!
