Псалми 139
1 Господе! Ти ме кушаш и знаш.
In finem, psalmus David. Domine, probasti me, et cognovisti me;
2 Ти знаш кад седам и кад устанем; Ти знаш помисли моје издалека;
tu cognovisti sessionem meam et resurrectionem meam.
3 Кад ходим и кад се одмарам, Ти си око мене, и све путеве моје видиш.
Intellexisti cogitationes meas de longe; semitam meam et funiculum meum investigasti:
4 Још нема речи на језику мом, а Ти, Господе, гле, већ све знаш.
et omnes vias meas prævidisti, quia non est sermo in lingua mea.
5 Састраг и спред Ти си ме заклонио, и ставио на ме руку своју.
Ecce, Domine, tu cognovisti omnia, novissima et antiqua. Tu formasti me, et posuisti super me manum tuam.
6 Чудно је за ме знање Твоје, високо, не могу да га докучим.
Mirabilis facta est scientia tua ex me; confortata est, et non potero ad eam.
7 Куда бих отишао од духа Твог, и од лица Твог куда бих побегао?
Quo ibo a spiritu tuo? et quo a facie tua fugiam?
Si ascendero in cælum, tu illic es; si descendero in infernum, ades. (Sheol h7585)
9 Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора:
Si sumpsero pennas meas diluculo, et habitavero in extremis maris,
10 И онде ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја.
etenim illuc manus tua deducet me, et tenebit me dextera tua.
11 Да кажем: Да ако ме мрак сакрије; али је и ноћ као видело око мене.
Et dixi: Forsitan tenebræ conculcabunt me; et nox illuminatio mea in deliciis meis.
12 Ни мрак неће замрачити од Тебе, и ноћ је светла као дан: мрак је као видело.
Quia tenebræ non obscurabuntur a te, et nox sicut dies illuminabitur: sicut tenebræ ejus, ita et lumen ejus.
13 Јер си Ти створио шта је у мени, саставио си ме у утроби матере моје.
Quia tu possedisti renes meos; suscepisti me de utero matris meæ.
14 Хвалим Те, што сам дивно саздан. Дивна су дела Твоја, и душа моја то зна добро.
Confitebor tibi, quia terribiliter magnificatus es; mirabilia opera tua, et anima mea cognoscit nimis.
15 Ниједна се кост моја није сакрила од Тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској.
Non est occultatum os meum a te, quod fecisti in occulto; et substantia mea in inferioribus terræ.
16 Заметак мој видеше очи Твоје, у књизи је Твојој све то записано, и дани забележени, кад их још није било ниједног.
Imperfectum meum viderunt oculi tui, et in libro tuo omnes scribentur. Dies formabuntur, et nemo in eis.
17 Како су ми недокучиве помисли Твоје, Боже! Како им је велик број!
Mihi autem nimis honorificati sunt amici tui, Deus; nimis confortatus est principatus eorum.
18 Да их бројим, више их је него песка. Кад се пробудим, још сам с Тобом.
Dinumerabo eos, et super arenam multiplicabuntur. Exsurrexi, et adhuc sum tecum.
19 Да хоћеш, Боже, убити безбожника! Крвопије, идите од мене.
Si occideris, Deus, peccatores, viri sanguinum, declinate a me:
20 Они говоре ружно на Тебе; узимају име Твоје узалуд непријатељи Твоји.
quia dicitis in cogitatione: Accipient in vanitate civitates tuas.
21 Зар да не мрзим на оне, који на Те мрзе, Господе, и да се не гадим на оне који устају на Тебе?
Nonne qui oderunt te, Domine, oderam, et super inimicos tuos tabescebam?
22 Пуном мрзошћу мрзим на њих; непријатељи су ми.
Perfecto odio oderam illos, et inimici facti sunt mihi.
23 Окушај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме, и познај помисли моје.
Proba me, Deus, et scito cor meum; interroga me, et cognosce semitas meas.
24 И види јесам ли на злом путу, и води ме на пут вечни.
Et vide si via iniquitatis in me est, et deduc me in via æterna.
