Псалми 139
1 Господе! Ти ме кушаш и знаш.
Herre! du har ransaget mig og kender mig.
2 Ти знаш кад седам и кад устанем; Ти знаш помисли моје издалека;
Hvad heller jeg sidder eller staar op, da ved du det, du forstaar min Tanke langtfra.
3 Кад ходим и кад се одмарам, Ти си око мене, и све путеве моје видиш.
Du har omkringgivet min Sti og mit Leje, du kender grant alle mine Veje.
4 Још нема речи на језику мом, а Ти, Господе, гле, већ све знаш.
Thi der er ikke et Ord paa min Tunge, se, Herre! du kender det jo alt sammen.
5 Састраг и спред Ти си ме заклонио, и ставио на ме руку своју.
Bagfra og forfra har du omsluttet mig, og paa mig har du lagt din Haand.
6 Чудно је за ме знање Твоје, високо, не могу да га докучим.
Saadant at forstaa er mig for underfuldt; det er for højt, jeg kan ikke naa det.
7 Куда бих отишао од духа Твог, и од лица Твог куда бих побегао?
Hvor skal jeg gaa hen fra din Aand? og hvor skal jeg fly hen fra dit Ansigt?
Dersom jeg farer op til Himmelen, da er du der, og reder jeg Leje i Dødsriget, se, da er du der! (Sheol h7585)
9 Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора:
Vilde jeg tage Morgenrødens Vinger, vilde jeg bo ved det yderste Hav,
10 И онде ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја.
saa skulde ogsaa der din Haand føre mig, og din højre Haand holde mig fast.
11 Да кажем: Да ако ме мрак сакрије; али је и ноћ као видело око мене.
Og vilde jeg sige: Mørkhed maa dog skjule mig, saa er Natten et Lys omkring mig.
12 Ни мрак неће замрачити од Тебе, и ноћ је светла као дан: мрак је као видело.
Mørkhed gør ikke Mørke hos dig, og Natten lyser som Dagen, Mørket er som Lyset.
13 Јер си Ти створио шта је у мени, саставио си ме у утроби матере моје.
Thi du ejede mine Nyrer; du skærmede om mig i Moders Liv.
14 Хвалим Те, што сам дивно саздан. Дивна су дела Твоја, и душа моја то зна добро.
Jeg vil prise dig, fordi jeg paa underfuld Maade er dannet saa herligt; underfulde ere dine Gerninger, og min Sjæl ved det saare vel.
15 Ниједна се кост моја није сакрила од Тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској.
Mine Ben vare ikke skjulte for dig, der jeg blev dannet i Løndom, der jeg blev kunstigt virket i det underjordiske Dyb.
16 Заметак мој видеше очи Твоје, у књизи је Твојој све то записано, и дани забележени, кад их још није било ниједног.
Dine Øjne saa mig, der jeg endnu var Foster, og disse Ting vare alle sammen skrevne i din Bog; Dagene vare bestemte, før en eneste af dem var kommen.
17 Како су ми недокучиве помисли Твоје, Боже! Како им је велик број!
Derfor, o Gud! hvor dyrebare for mig ere dine Tanker; hvor stor er dog deres Sum!
18 Да их бројим, више их је него песка. Кад се пробудим, још сам с Тобом.
Vilde jeg tælle dem, da bleve de flere end Sand; opvaagner jeg, saa er jeg endnu hos dig.
19 Да хоћеш, Боже, убити безбожника! Крвопије, идите од мене.
Gid du, o Gud! vilde ihjelslaa den ugudelige; og I, blodgerrige Mænd! viger fra mig.
20 Они говоре ружно на Тебе; узимају име Твоје узалуд непријатељи Твоји.
Thi de talte skændelig om dig, og som dine Fjender tage de dit Navn forfængeligt.
21 Зар да не мрзим на оне, који на Те мрзе, Господе, и да се не гадим на оне који устају на Тебе?
Skulde jeg ikke hade dem, som hade dig, o Herre! og kedes ved dem, som rejse sig imod dig?
22 Пуном мрзошћу мрзим на њих; непријатељи су ми.
Med fuldt Had hader jeg dem; de ere blevne mine Fjender.
23 Окушај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме, и познај помисли моје.
Ransag mig, Gud! og kend mit Hjerte; prøv mig, og kend mine Tanker!
24 И види јесам ли на злом путу, и води ме на пут вечни.
Og se, om jeg er paa en Vej, som fører til Smerte for mig, og led mig paa Evighedens Vej!
