Псалми 139
1 Господе! Ти ме кушаш и знаш.
Zborovođi. Davidov. Jahve, proničeš me svega i poznaješ,
2 Ти знаш кад седам и кад устанем; Ти знаш помисли моје издалека;
ti znaš kada sjednem i kada ustanem, izdaleka ti već misli moje poznaješ.
3 Кад ходим и кад се одмарам, Ти си око мене, и све путеве моје видиш.
Hodam li ili ležim, sve ti vidiš, znani su ti svi moji putovi.
4 Још нема речи на језику мом, а Ти, Господе, гле, већ све знаш.
Riječ mi još nije na jezik došla, a ti, Jahve, sve već znadeš.
5 Састраг и спред Ти си ме заклонио, и ставио на ме руку своју.
S leđa i s lica ti me obuhvaćaš, na mene si ruku svoju stavio.
6 Чудно је за ме знање Твоје, високо, не могу да га докучим.
Znanje to odveć mi je čudesno, previsoko da bih ga dokučio.
7 Куда бих отишао од духа Твог, и од лица Твог куда бих побегао?
Kamo da idem od duha tvojega i kamo da od tvog lica pobjegnem?
Ako se na nebo popnem, ondje si, ako u Podzemlje legnem, i ondje si. (Sheol h7585)
9 Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора:
Uzmem li krila zorina pa se naselim moru na kraj
10 И онде ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја.
i ondje bi me ruka tvoja vodila, desnica bi me tvoja držala.
11 Да кажем: Да ако ме мрак сакрије; али је и ноћ као видело око мене.
Reknem li: “Nek' me barem tmine zakriju i nek' me noć umjesto svjetla okruži!” -
12 Ни мрак неће замрачити од Тебе, и ноћ је светла као дан: мрак је као видело.
ni tmina tebi neće biti tamna: noć sjaji kao dan i tama kao svjetlost.
13 Јер си Ти створио шта је у мени, саставио си ме у утроби матере моје.
Jer ti si moje stvorio bubrege, satkao me u krilu majčinu.
14 Хвалим Те, што сам дивно саздан. Дивна су дела Твоја, и душа моја то зна добро.
Hvala ti što sam stvoren tako čudesno, što su djela tvoja predivna. Dušu moju do dna si poznavao,
15 Ниједна се кост моја није сакрила од Тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској.
kosti moje ne bjehu ti sakrite dok nastajah u tajnosti, otkan u dubini zemlje.
16 Заметак мој видеше очи Твоје, у књизи је Твојој све то записано, и дани забележени, кад их још није било ниједног.
Oči tvoje već tada gledahu djela moja, sve već bješe zapisano u knjizi tvojoj: dani su mi određeni dok još ne bješe ni jednoga.
17 Како су ми недокучиве помисли Твоје, Боже! Како им је велик број!
Kako su mi, Bože, naumi tvoji nedokučivi, kako li je neprocjenjiv zbroj njihov.
18 Да их бројим, више их је него песка. Кад се пробудим, још сам с Тобом.
Da ih brojim? Više ih je nego pijeska! Dođem li im do kraja, ti mi preostaješ!
19 Да хоћеш, Боже, убити безбожника! Крвопије, идите од мене.
De, istrijebi, Bože, zlotvora, krvoloci nek' odstupe od mene!
20 Они говоре ружно на Тебе; узимају име Твоје узалуд непријатељи Твоји.
Jer podmuklo se bune protiv tebe, uzalud se dižu tvoji dušmani.
21 Зар да не мрзим на оне, који на Те мрзе, Господе, и да се не гадим на оне који устају на Тебе?
Jahve, zar da ne mrzim tvoje mrzitelje? Zar da mi se ne gade protivnici tvoji?
22 Пуном мрзошћу мрзим на њих; непријатељи су ми.
Mržnjom dubokom ja ih mrzim i držim ih svojim neprijateljima.
23 Окушај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме, и познај помисли моје.
Pronikni me svega, Bože, srce mi upoznaj, iskušaj me i upoznaj misli moje:
24 И види јесам ли на злом путу, и води ме на пут вечни.
pogledaj, ne idem li putem pogubnim i povedi me putem vječnim!
