Псалми 137

1 На водама вавилонским сеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона.

By the rivers of Babylon [Confusion], there we sat down. Yes, we wept, when we remembered Zion [Mountain ridge, Marking].

2 О врбама сред њега вешасмо харфе своје.

On the willows in that land, we hung up our harps.

3 Онде искаху који нас заробише да певамо, и који нас оборише да се веселимо: "Певајте нам песму сионску."

For there, those who led us captive asked us for songs. Those who tormented us demanded songs of joy: “Sing us one of the songs of Zion [Mountain ridge, Marking]!”

4 Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој?

How can we sing Adonai’s song in a foreign land?

5 Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.

If I forget you, Jerusalem [City of peace], let my right hand forget its skill.

6 Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља свог.

Let my tongue stick to the roof of my mouth if I don’t remember you; if I don’t prefer Jerusalem [City of peace] above my chief joy.

7 Напомени, Господе, синовима Едомовим дан јерусалимски, кад говорише: Раскопајте, раскопајте га до темеља.

Remember, Adonai, against the children of Edom [Red], the day of Jerusalem [City of peace]; who said, “Raze it! Raze it even to its foundation!”

8 Кћери вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дело које си нама учинила!

Daughter of Babylon [Confusion], doomed to destruction, he will be happy who rewards you, as you have served us.

9 Благо ономе који узме и разбије децу твоју о камен.

Happy shall he be, who takes and dashes your little ones against the rock.