Псалми 137

1 На водама вавилонским сеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона.

By the rivers of Babylon, there we sat, and we also wept when we remembered Zion.

2 О врбама сред њега вешасмо харфе своје.

Upon the willows in her midst had we hung up our harps.

3 Онде искаху који нас заробише да певамо, и који нас оборише да се веселимо: "Певајте нам песму сионску."

For there our captors demanded of us the words of song; and those that mocked us, joy, [saying, ] Sing for us one of the songs of Zion.

4 Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој?

How should we sing the song of the Lord on the soil of the stranger?

5 Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.

If I forget thee, O Jerusalem, may my right hand forget—.

6 Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља свог.

May my tongue cleave to my palate if I do not remember thee: if I recall not Jerusalem at the head of my joy.

7 Напомени, Господе, синовима Едомовим дан јерусалимски, кад говорише: Раскопајте, раскопајте га до темеља.

Remember, O Lord, unto the children of Edom the day of Jerusalem; who said, Raze it, raze it, even to her very foundation.

8 Кћери вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дело које си нама учинила!

O daughter of Babylon, who art wasted: happy he, that repayeth thee thy recompense for what thou hast done to us.

9 Благо ономе који узме и разбије децу твоју о камен.

Happy he, that seizeth and dasheth thy babes against the rock.