Псалми 137

1 На водама вавилонским сеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона.

By the rivers of Babylon, there we sat down; yea, we wept when we remembered Zion.

2 О врбама сред њега вешасмо харфе своје.

We hanged our harps upon the willows in the midst thereof.

3 Онде искаху који нас заробише да певамо, и који нас оборише да се веселимо: "Певајте нам песму сионску."

For there they that carried us away captive required of us a song; and they that made us wail [required] mirth, [saying, ] Sing us [one] of the songs of Zion.

4 Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој?

How should we sing a song of Jehovah's upon a foreign soil?

5 Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.

If I forget thee, Jerusalem, let my right hand forget [its skill];

6 Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља свог.

If I do not remember thee, let my tongue cleave to my palate: if I prefer not Jerusalem above my chief joy.

7 Напомени, Господе, синовима Едомовим дан јерусалимски, кад говорише: Раскопајте, раскопајте га до темеља.

Remember, O Jehovah, against the sons of Edom, the day of Jerusalem; who said, Lay [it] bare, Lay [it] bare, down to its foundation!

8 Кћери вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дело које си нама учинила!

Daughter of Babylon, who art to be laid waste, happy he that rendereth unto thee that which thou hast meted out to us.

9 Благо ономе који узме и разбије децу твоју о камен.

Happy he that taketh and dasheth thy little ones against the rock.