Псалми 137

1 На водама вавилонским сеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона.

Aan de rivieren van Babel, daar zaten wij, ook weenden wij, als wij gedachten aan Sion.

2 О врбама сред њега вешасмо харфе своје.

Wij hebben onze harpen gehangen aan de wilgen, die daarin zijn.

3 Онде искаху који нас заробише да певамо, и који нас оборише да се веселимо: "Певајте нам песму сионску."

Als zij, die ons aldaar gevangen hielden, de woorden eens lieds van ons begeerden, en zij, die ons overhoop geworpen hadden, vreugd, zeggende: Zingt ons een van de liederen Sions;

4 Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој?

Wij zeiden: Hoe zouden wij een lied des HEEREN zingen in een vreemd land?

5 Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.

Indien ik u vergeet, o Jeruzalem! zo vergete mijn rechterhand zichzelve!

6 Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља свог.

Mijn tong kleve aan mijn gehemelte, zo ik aan u niet gedenke, zo ik Jeruzalem niet verheffe boven het hoogste mijner blijdschap!

7 Напомени, Господе, синовима Едомовим дан јерусалимски, кад говорише: Раскопајте, раскопајте га до темеља.

HEERE! gedenk aan de kinderen van Edom, aan den dag van Jeruzalem; die daar zeiden: Ontbloot ze, ontbloot ze, tot haar fondament toe!

8 Кћери вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дело које си нама учинила!

O dochter van Babel! die verwoest zult worden, welgelukzalig zal hij zijn, die u uw misdaad vergelden zal, die gij aan ons misdaan hebt.

9 Благо ономе који узме и разбије децу твоју о камен.

Welgelukzalig zal hij zijn, die uw kinderkens grijpen, en aan de steenrots verpletteren zal.