Псалми 137

1 На водама вавилонским сеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона.

Ved Babels Floder, der sad vi og græd, når Zion randt os i hu.

2 О врбама сред њега вешасмо харфе своје.

Vi hængte vore Harper i Landets Pile.

3 Онде искаху који нас заробише да певамо, и који нас оборише да се веселимо: "Певајте нам песму сионску."

Thi de, der havde bortført os, bad os synge, vore Bødler bad os være glade: "Syng os af Zions Sange!"

4 Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој?

Hvor kan vi synge HERRENs Sange på fremmed Grund?

5 Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.

Jerusalem, glemmer jeg dig, da visne min højre!

6 Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља свог.

Min Tunge hænge ved Ganen, om ikke jeg ihukommer dig, om ikke jeg sætter Jerusalem over min højeste Glæde!

7 Напомени, Господе, синовима Едомовим дан јерусалимски, кад говорише: Раскопајте, раскопајте га до темеља.

HERRE, ihukom Edoms Sønner for Jerusalems Dag, at de råbte: "Nedbryd, nedbryd lige til Grunden!"

8 Кћери вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дело које си нама учинила!

Du Babels Datter, du Ødelægger! Salig den, der gengælder dig, hvad du gjorde imod os!

9 Благо ономе који узме и разбије децу твоју о камен.

Salig den, der griber dine spæde og knuser dem mod Klippen!