Псалми 109
1 Боже, славо моја, немој ћутати,
“To the chief musician, by David, a psalm.” O God of my praise, do not keep silence.
2 Јер се уста безбожничка и уста лукава на ме отворише; говоре са мном језиком лажљивим.
For the mouth of the wicked and the mouth of deceit are opened against me: they have spoken with me with the tongue of falsehood.
3 Речима злобним са свих страна гоне ме, и оружају се на ме низашта.
Also with words of hatred have they encompassed me, and they fight against me without a cause.
4 За љубав моју устају на мене, а ја се молим.
In recompense for my love are they my accusers, while I have nothing but prayer.
5 Враћају ми зло за добро, и мржњу за љубав моју.
And they impose evil on me in recompense for good, and hatred in lieu of my love.
6 Постави над њим старешину безбожника, и противник нека му стане с десне стране.
Appoint thou a wicked man over him: and let an accuser stand at his right hand.
7 Кад се стане судити, нека изађе крив, и молитва његова нека буде грех.
When he is to be judged, let him go forth guilty, and let his prayer become sin.
8 Нека буду дани његови кратки, и власт његову нека добије други.
Let his days be few, and let another take his office.
9 Деца његова нек буду сироте, и жена његова удовица.
Let his children be fatherless, and his wife a widow.
10 Деца његова нек се потуцају и просе, и нека траже хлеба изван својих пустолина.
Let his children be continually moving about, and beg, and let them seek [their bread] out of their ruined places.
11 Нека му узме дужник све што има, и нека разграбе туђини муку његову.
Let the creditor lay snares after all that he hath, and let strangers plunder his labor.
12 Нек се не нађе нико ко би га љубио, ни ко би се смиловао на сироте његове.
Let him have none that extendeth kindness, and let there be none that is gracious to his fatherless children.
13 Наслеђе његово нек се затре, у другом колену нека погине име њихово.
Let his posterity be cut off: in another generation let their name be blotted out.
14 Безакоње старих његових нек се спомене у Господа, и грех матере његове нек се не избрише.
Let the iniquity of his fathers be remembered by the Lord, and let the sin of his mother not be blotted out.
15 Нека буду свагда пред Господом, и Он нека истреби спомен њихов на земљи;
Let them be before the Lord continually, that he may cut off from the earth their memory.
16 Зато што се није сећао чинити милост, него је гонио човека ништег и убогог, и тужном у срцу тражио смрт.
For the reason that he remembered not to show kindness; but persecuted the poor and needy man, and the grieved in heart to put him to death.
17 Љубио је клетву, нека га и стигне; није марио за благослов, нека и отиде од њега.
As he loved cursing, so let it come over him: and as he delighted not in blessing, so let it be far from him.
18 Нек се обуче у клетву као у хаљину, и она нек уђе у њега као вода, и као уље у кости његове.
And he clothed himself with cursing as with his garment, and it cometh like water within him, and like oil into his bones.
19 Нек му она буде као хаљина, у коју се облачи, и као појас, којим се свагда паше.
Let it be unto him as a garment in which he wrappeth himself, and for a girdle let him be continually girded with it.
20 Таква плата нек буде од Господа онима који ме ненавиде, и који говоре зло на душу моју.
Let this be the reward of my accusers from the Lord, and of those that speak evil against my soul.
21 А мени, Господе, Господе, учини шта приличи имену Твом. Ти си добар, милошћу својом избави ме.
But thou, O Eternal Lord, deal with me for the sake of thy name: because thy kindness is good, deliver thou me.
22 Јер сам невољан и ништ, и срце је моје рањено у мени.
For poor and needy am I, and my heart is deeply wounded within me.
23 Нестаје ме као сена, кад се одмиче; терају ме као скакавце.
Like the shadow when it declineth do I hasten away: I am driven suddenly off like the locusts.
24 Колена моја изнемогоше од поста, и тело моје омрша.
My knees stumble through fasting, and my flesh faileth of fatness.
25 Постадох подсмех њима; видећи ме машу главом својом.
And I am become a reproach unto them: when they see me, they shake their head.
26 Помози ми, Господе, Боже мој, спаси ме по милости својој.
Help me, O Lord my God: O save me according to thy kindness:
27 Нека познају да је ово Твоја рука, и Ти, Господе, да си ово учинио.
That they may know that this is thy hand: that thou, Lord, hast truly done it.
28 Они куну, а Ти благослови; устају, али нек се постиде, и слуга се Твој обрадује.
Let them then curse, but do thou bless: when they arise, let them be made ashamed; but let thy servant rejoice.
29 Нек се противници моји обуку у срамоту, и као хаљином нек се покрију стидом својим.
Let my accusers be clothed with confusion, and let them wrap themselves, as with a mantle, in their own shame.
30 Хвалићу Господа веома устима својим, и усред многих славићу Га,
I will thank the Lord greatly with my mouth, and in the midst of many will I praise him.
31 Јер стоји с десне стране убогоме, да би га спасао од оних који осуђују душу његову.
For he ever standeth at the right hand of the needy, to save him from those that judge his soul.
