Псалми 10
1 Зашто, Господе, стојиш далеко, кријеш се кад је невоља?
Why standest thou afar off, O LORD? why hidest thou thyself in times of trouble?
2 С охолости безбожникове мучи се убоги; хватају се убоги преваром коју измишљају безбожници.
The wicked in his pride doth persecute the poor: let them be taken in the devices that they have imagined.
3 Јер се безбожник дичи жељом душе своје, грабљивца похваљује.
For the wicked boasteth of his heart’s desire, and blesseth the covetous, whom the LORD abhorreth.
4 Безбожник у обести својој не мари за Господа: "Он не види." Нема Бога у мислима његовим.
The wicked, through the pride of his countenance, will not seek after God: God is not in all his thoughts.
5 Свагда су путеви његови криви; за судове Твоје не зна; на непријатеље своје неће ни да гледа.
His ways are always grievous; thy judgments are far above out of his sight: as for all his enemies, he puffeth at them.
6 У срцу свом каже: Нећу посрнути; зло неће доћи никад.
He hath said in his heart, I shall not be moved: for I shall never be in adversity.
7 Уста су му пуна неваљалих речи, преваре и увреде, под језиком је његовим мука и погибао.
His mouth is full of cursing and deceit and fraud: under his tongue is mischief and vanity.
8 Седи у заседи иза куће; у потаји убија правога; очи његове вребају убогога.
He sitteth in the lurking places of the villages: in the secret places doth he murder the innocent: his eyes are secretly set against the poor.
9 Седи у потаји као лав у пећини; седи у заседи да ухвати убогога; хвата убогога увукавши га у мрежу своју.
He lieth in wait secretly as a lion in his den: he lieth in wait to catch the poor: he doth catch the poor, when he draweth him into his net.
10 Притаји се, прилегне, и убоги падају у јаке нокте његове.
He croucheth, and humbleth himself, that the poor may fall by his strong ones.
11 Каже у срцу свом: "Бог је заборавио, окренуо је лице своје, неће видети никад."
He hath said in his heart, God hath forgotten: he hideth his face; he will never see it.
12 Устани Господе! Дигни руку своју, не заборави невољних.
Arise, O LORD; O God, lift up thy hand: forget not the humble.
13 Зашто безбожник да не мари за Бога говорећи у срцу свом да Ти нећеш видети?
Why doth the wicked despise God? he hath said in his heart, Thou wilt not require it.
14 Ти видиш; јер гледаш увреде и муке и пишеш их на руци. Теби предаје себе убоги; сироти Ти си помоћник.
Thou hast seen it; for thou beholdest mischief and spite, to repay it with thy hand: the poor committeth himself to thee; thou art the helper of the fatherless.
15 Сатри мишицу безбожном и злом, да се тражи и не нађе безбожност његова.
Break thou the arm of the wicked and the evil man: seek out his wickedness till thou shalt find none.
16 Господ је цар свагда, довека, нестаће незнабожаца са земље његове.
The LORD is King for ever and ever: the heathen have perished out of his land.
17 Господе! Ти чујеш жеље ништих; утврди срце њихово; отвори ухо своје,
LORD, thou hast heard the desire of the humble: thou wilt prepare their heart, thou wilt cause thy ear to hear:
18 Да даш суд сироти и невољнику, да престану гонити човека са земље.
To judge the fatherless and the oppressed, that the man of the earth may no more oppress.
