Псалми 10
1 Зашто, Господе, стојиш далеко, кријеш се кад је невоља?
Why standest thou afar off, O LORD? Why hidest thou thyself in times of trouble?
2 С охолости безбожникове мучи се убоги; хватају се убоги преваром коју измишљају безбожници.
Through the haughtiness of the wicked the poor are in distress; They are caught in the wiles which are contrived for them.
3 Јер се безбожник дичи жељом душе своје, грабљивца похваљује.
The wicked boasteth of his heart's desire; The rapacious renounceth and contemneth Jehovah.
4 Безбожник у обести својој не мари за Господа: "Он не види." Нема Бога у мислима његовим.
The wicked [[saith]] in his haughtiness, “He careth not!” All his thoughts are, “There is no God.”
5 Свагда су путеви његови криви; за судове Твоје не зна; на непријатеље своје неће ни да гледа.
His course is always prosperous; Far in the heights are thy judgments from him; As for all his enemies, he puffeth at them.
6 У срцу свом каже: Нећу посрнути; зло неће доћи никад.
He saith in his heart, “I shall never fall; I shall never be in adversity.”
7 Уста су му пуна неваљалих речи, преваре и увреде, под језиком је његовим мука и погибао.
His mouth is full of perjury, deceit, and oppression; Mischief and injustice are upon his tongue.
8 Седи у заседи иза куће; у потаји убија правога; очи његове вребају убогога.
He sitteth in the lurking-places of the villages; In secret places doth he murder the innocent; His eyes are secretly fixed upon the poor.
9 Седи у потаји као лав у пећини; седи у заседи да ухвати убогога; хвата убогога увукавши га у мрежу своју.
He secretly lieth in wait, like a lion in a thicket; He lieth in wait to seize upon the helpless; He catcheth the poor, drawing him into his net.
10 Притаји се, прилегне, и убоги падају у јаке нокте његове.
He croucheth, and lowereth himself, And the wretched fall into his paws.
11 Каже у срцу свом: "Бог је заборавио, окренуо је лице своје, неће видети никад."
He saith in his heart, “God doth forget; He hideth his face; he doth never see it.”
12 Устани Господе! Дигни руку своју, не заборави невољних.
Arise, O LORD! O God, lift up thine hand: Forget not the distressed!
13 Зашто безбожник да не мари за Бога говорећи у срцу свом да Ти нећеш видети?
Wherefore doth the wicked contemn God, And say in his heart, “He careth not for it”?
14 Ти видиш; јер гледаш увреде и муке и пишеш их на руци. Теби предаје себе убоги; сироти Ти си помоћник.
Thou dost see it; yea, thou beholdest malice and oppression, And markest it upon thy hand! The poor committeth himself to thee; Thou art the helper of the fatherless.
15 Сатри мишицу безбожном и злом, да се тражи и не нађе безбожност његова.
Break thou the arm of the unjust and wicked man; Seek out his wickedness, till thou canst find none!
16 Господ је цар свагда, довека, нестаће незнабожаца са земље његове.
Jehovah is king for ever and ever; The gentiles shall perish out of his land.
17 Господе! Ти чујеш жеље ништих; утврди срце њихово; отвори ухо своје,
Thou, O LORD! wilt hear the desires of the distressed; Thou wilt strengthen their hearts; Thou wilt lend a listening ear!
18 Да даш суд сироти и невољнику, да престану гонити човека са земље.
Thou wilt maintain the cause of the fatherless and the oppressed, That henceforth none may be driven from the land.
