Приче Соломонове 8
1 Не виче ли мудрост? И разум не пушта ли глас свој?
Чи ж мудрість не кличе, і не подає свого голосу розум?
2 Наврх висина, на путу, на распутицама стоји,
На верхі́в'ях холмі́в, при дорозі та на перехре́стях стоїть он вона!
3 Код врата, на уласку у град, где се отварају врата, виче:
При брамах, при вході до міста, де вхо́диться в двері, там голосно кличе вона:
4 Вас вичем, о људи, и глас свој обраћам к синовима људским.
„До вас, мужі, я кличу, а мій голос до лю́дських синів:
5 Научите се луди мудрости, и безумни оразумите се.
Зрозумійте но, не́уки, мудрість, зрозумійте ви розум, безглу́зді!
6 Слушајте, јер ћу говорити велике ствари, и усне моје отварајући се казиваће шта је право.
Послухайте, я бо шляхе́тне кажу́, і відкриття́ моїх губ — то просто́та.
7 Јер уста моја говоре истину, и мрска је уснама мојим безбожност.
Бо правду говорять уста́ мої, а лукавство — гидо́та для губ моїх.
8 Праве су све речи уста мојих, ништа нема у њима криво ни изопачено.
Всі слова́ моїх уст справедливі, нема в них круті́йства й лука́вства.
9 Све су обичне разумном и праве су онима који налазе знање.
Усі вони про́сті, хто їх розуміє, і щирі для тих, хто знахо́дить знання́.
10 Примите наставу моју, а не сребро, и знање радије него најбоље злато.
Візьміть ви карта́ння моє, а не срі́бло, і знання́, добірні́ше від щирого золота:
11 Јер је боља мудрост од драгог камења, и шта је год најмилијих ствари не могу се изједначити с њом.
ліпша бо мудрість за пе́рли, і не рівняються їй всі клейно́ди!
12 Ја мудрост боравим с разборитошћу, и разумно знање налазим.
Я, мудрість, живу разом з розумом, і знахо́джу пізна́ння розва́жне.
13 Страх је Господњи мржња на зло; ја мрзим на поноситост и на охолост и на зли пут и на уста опака.
Страх Господній — лихе все нена́видіти: я нена́виджу пи́ху та гордість, і дорогу лиху та лукаві уста́!
14 Мој је савет и шта год јесте; ја сам разум и моја је сила.
В мене рада й огля́дність, я розум, і сила у мене.
15 Мном цареви царују, и владаоци постављају правду.
Мною царю́ють царі, а законода́вці права́ справедливі встано́влюють.
16 Мном владају кнезови и поглавари и све судије земаљске.
Мною пра́влять владики й вельмо́жні, всі праведні су́дді.
17 Ја љубим оне који мене љубе, и који ме добро траже налазе ме.
Я кохаю всіх тих, хто кохає мене, хто ж шукає мене — мене зна́йде!
18 У мене је богатство и слава, постојано добро и правда.
Зо мною багатство та слава, трива́лий маєток та правда:
19 Плод је мој бољи од злата и од најбољег злата, и добитак је мој бољи и од најбољег сребра.
ліпший плід мій від щирого золота й золота чистого, а прибуток мій ліпший за срі́бло добі́рне!
20 Путем праведним ходим, посред стаза правице,
Путтю праведною я ходжу́, поміж правних стежо́к,
21 Да онима који ме љубе дам оно што јесте, и ризнице њихове да напуним.
щоб дати багатство в спа́дщину для тих, хто кохає мене, — і я понапо́внюю їхні скарбни́ці!
22 Господ ме је имао у почетку пута свог, пре дела својих, пре сваког времена.
Господь мене мав на поча́тку Своєї дороги, перше чи́нів Своїх, спервові́ку, —
23 Пре векова постављена сам, пре почетка, пре постања земље.
відвіку була я встано́влена, від поча́тку, від праві́ку землі.
24 Кад још не беше бездана, родила сам се, кад још не беше извора обилатих водом.
Наро́джена я, як безо́день іще не було́, коли не було ще джере́л, водою обтя́жених.
25 Пре него се горе основаше, пре хумова ја сам се родила;
Наро́джена я, поки го́ри поставлені ще не були́, давніше за па́гірки,
26 Још не беше начинио земље ни поља ни почетка праху васиљенском;
коли ще землі не вчинив Він, ні піль, ні початко́вого по́роху все́світу.
27 Кад је уређивао небеса, онде бејах; кад је размеравао круг над безданом.
Коли приправля́в небеса́ — я була́ там, коли кру́га вставля́в на пове́рхні безо́дні,
28 Кад је утврђивао облаке горе и крепио изворе бездану;
коли хмари умі́цнював Він нагорі́, як джере́ла безо́дні зміцня́в,
29 Кад је постављао мору међу и водама да не преступају заповести Његове, кад је постављао темеље земљи;
коли клав Він для моря уста́ва його, щоб його берегі́в вода не перехо́дила, коли ставив осно́ви землі, —
30 Тада бејах код Њега храњеница, бејах Му милина сваки дан, и весељах се пред Њим свагда;
то я ма́йстром у Нього була́, і була я весе́лощами день-у-день, радіючи перед обличчям Його кожноча́сно,
31 Весељах се на васиљени Његовој, и милина ми је са синовима људским.
радіючи на земнім кру́зі Його, а заба́ва моя — із синами людськими!
32 Тако, дакле, синови, послушајте ме, јер благо онима који се држе путева мојих.
Тепер же, послухайте, діти, мене, і блаже́нні, хто буде дороги мої стерегти́!
33 Слушајте наставу, и будите мудри, и немојте је одбацити.
Навча́ння послухайте й мудрими станьте, і не відступайте від нього!
34 Благо човеку који ме слуша стражећи на вратима мојим сваки дан и чувајући прагове врата мојих.
Блаже́нна люди́на, яка мене слухає, щоб пильнувати при две́рях моїх день-у-день, щоб одві́рки мої берегти́!
35 Јер ко мене налази, налази живот и добија љубав од Господа.
Хто бо знахо́дить мене, той знахо́дить життя, і оде́ржує милість від Господа.
36 А ко о мене греши, чини криво души својој; сви који мрзе на ме, љубе смрт.
А хто́ проти мене гріши́ть, ограбо́вує душу свою; всі, хто мене ненави́дить, ті смерть покохали!“
