Приче Соломонове 5
1 Сине мој, слушај мудрост моју, к разуму мом пригни ухо своје,
My son! to my wisdom give attention, To mine understanding incline thine ear,
2 Да се држиш разборитости, и усне твоје да хране знање.
To observe thoughtfulness, And knowledge do thy lips keep.
3 Јер с усана туђе жене капље мед, и грло јој је мекше од уља;
For the lips of a strange woman drop honey, And smoother than oil [is] her mouth,
4 Али јој је последак горак као пелен, оштар као мач с обе стране оштар.
And her latter end [is] bitter as wormwood, Sharp as a sword [with] mouths.
Her feet are going down to death, Sheol do her steps take hold of. (Sheol h7585)
6 Да не би мерио пут животни, савијају се стазе њене да не знаш.
The path of life — lest thou ponder, Moved have her paths — thou knowest not.
7 Зато, децо, послушајте мене, и не одступајте од речи уста мојих.
And now, ye sons, hearken to me, And turn not from sayings of my mouth.
8 Нека је далеко од ње пут твој, и не приближуј се к вратима куће њене,
Keep far from off her thy way, And come not near unto the opening of her house,
9 Да не би дао другима славе своје и година својих немилостивоме,
Lest thou give to others thy honour, And thy years to the fierce,
10 Да се не би туђинци наситили твог блага и труд твој да не би био у туђој кући,
Lest strangers be filled [with] thy power, And thy labours in the house of a stranger,
11 И да не ридаш на послетку, кад се строши месо твоје и тело твоје,
And thou hast howled in thy latter end, In the consumption of thy flesh and thy food,
12 И кажеш: Како мрзих на наставу, и како срце моје презира карање!
And hast said, 'How have I hated instruction, And reproof hath my heart despised,
13 И не послушах глас учитеља својих, и не пригнух уха свог к онима који ме учаху!
And I have not hearkened to the voice of my directors, And to my teachers have not inclined mine ear.
14 Умало не западох у свако зло усред збора и скупштине.
As a little thing I have been all evil, In the midst of an assembly and a company.
15 Пиј воду из свог студенца и што тече из твог извора.
Drink waters out of thine own cistern, Even flowing ones out of thine own well.
16 Нека се разливају твоји извори на поље, и потоци по улицама.
Let thy fountains be scattered abroad, In broad places rivulets of waters.
17 Имај их сам за се, а не туђин с тобом.
Let them be to thee for thyself, And not to strangers with thee.
18 Благословен да је извор твој, и весели се женом младости своје;
Let thy fountain be blessed, And rejoice because of the wife of thy youth,
19 Нека ти је као кошута мила и као срна љупка; дојке њене нека те опијају у свако доба, у љубави њеној посрћи једнако.
A hind of loves, and a roe of grace! Let her loves satisfy thee at all times, In her love magnify thyself continually.
20 А зашто би, сине, посртао за туђинком и голио недра туђој,
And why dost thou magnify thyself, My son, with a stranger? And embrace the bosom of a strange woman?
21 Кад су пред очима Господу путеви свачији, и мери све стазе његове?
For over-against the eyes of Jehovah are the ways of each, And all his paths He is pondering.
22 Безбожника ће ухватити његова безакоња, и у ужа греха својих заплешће се;
His own iniquities do capture the wicked, And with the ropes of his sin he is holden.
23 Умреће без наставе, и од мноштва лудости своје лутаће.
He dieth without instruction, And in the abundance of his folly magnifieth himself!
