Приче Соломонове 14
1 Мудра жена зида кућу своју, а луда својим рукама раскопава.
Visdom bygger sit hus, dårskabs hænder river det ned.
2 Ко ходи право, боји се Господа; а ко је опак на својим путевима, презире Га.
Hvo redeligt vandrer, frygter HERREN, men den, som går Krogveje, agter ham ringe.
3 У устима је безбожниковим прут охолости, а мудре чувају уста њихова.
I Dårens Mund er Ris til hans Ryg, for de vise står Læberne Vagt.
4 Где нема волова, чисте су јасле; а обилата је летина од силе воловске.
Når der ikke er Okser, er Laden tom, ved Tyrens Kraft bliver Høsten stor.
5 Истинит сведок не лаже, а лажан сведок говори лаж.
Sanddru Vidne lyver ikke, det falske Vidne farer med Løgn.
6 Подсмевач тражи мудрост, и не находи је; а разумном је знање лако наћи.
Spotter søger Visdom, men finder den ikke, til Kundskab kommer forstandig let.
7 Иди од човека безумног, јер нећеш чути паметне речи.
Gå fra en Mand, som er en Tåbe, der mærker du intet til Kundskabs Læber.
8 Мудрост је паметног да пази на пут свој, а безумље је безумних превара.
Den kloge i sin Visdom er klar på sin Vej, men Tåbers Dårskab er Svig.
9 Безумнима је шала грех, а међу праведнима је добра воља.
Med Dårer driver Skyldofret Spot, men Velvilje råder iblandt retsindige.
10 Срце свачије зна јад душе своје; и у весеље његово не меша се други.
Hjertet kender sin egen Kvide, fremmede blander sig ej i dets Glæde.
11 Дом безбожнички раскопаће се, а колиба праведних цветаће.
Gudløses Hus lægges øde, retsindiges Telt står i Blomst.
12 Неки се пут чини човеку прав, а крај му је пут к смрти.
Mangen Vej synes Manden ret, og så er dens Ende dog Dødens Veje.
13 И од смеха боли срце, и весељу крај бива жалост.
Selv under Latter kan Hjertet lide, og Glædens Ende er Kummer.
14 Путева својих наситиће се ко је изопаченог срца, али га се клони човек добар.
Af sine Veje mættes den frafaldne, af sine Gerninger den, som er god.
15 Луд верује свашта, а паметан пази на своје кораке.
Den tankeløse tror hvert Ord, den kloge overtænker sine Skridt.
16 Мудар се боји и уклања се од зла, а безуман навире и слободан је.
Den vise ængstes og skyr det onde, Tåben buser sorgløs på.
17 Нагао човек чини безумље, а пакостан је човек мрзак.
Den hidsige bærer sig tåbeligt ad, man hader rænkefuld Mand.
18 Луди наслеђује безумље, а разборити венчава се знањем.
De tankeløse giver dårskab i Arv, de kloge efterlader sig Kundskab.
19 Клањају се зли пред добрима и безбожни на вратима праведног.
Onde må bukke for gode, gudløse stå ved retfærdiges Døre.
20 Убоги је мрзак и пријатељу свом, а богати имају много пријатеља.
Fattigmand hades endog af sin Ven, men Rigmands Venner er mange.
21 Ко презире ближњег свог греши; а ко је милостив убогима, благо њему.
Den, der foragter sin Næste, synder, lykkelig den, der har Medynk med arme.
22 Који смишљају зло, не лутају ли? А милост и вера биће онима који смишљају добро.
De, som virker ondt, farer visselig vild; de, som virker godt, finder Nåde og Trofasthed.
23 У сваком труду има добитка, а говор уснама само је сиромаштво.
Ved al Slags Møje vindes der noget, Mundsvejr volder kun Tab.
24 Мудрима је венац богатство њихово, а безумље безумних остаје безумље.
De vises Krone er Kløgt, Tåbers Krans er Dårskab.
25 Истинит сведок избавља душе, а лажан говори превару.
Sanddru Vidne frelser Sjæle; den, som farer med Løgn, bedrager.
26 У страху је Господњем јако поуздање, и синовима је уточиште.
Den stærkes Tillid er HERRENs Frygt, hans Sønner skal have en Tilflugt.
27 Страх је Господњи извор животу да се човек сачува од пругала смртних.
HERRENs Frygt er en Livsens Kilde, derved undgås Dødens Snarer.
28 У мноштву је народа слава цару; а кад нестаје народа, пропаст је владаоцу.
At Folket er stort, er Kongens Hæder, Brist på Folk er Fyrstens Fald.
29 Ко је спор на гнев, велика је разума; а ко је нагао показује лудост.
Den sindige er rig på Indsigt, den heftige driver det vidt i Dårskab.
30 Живот је телу срце здраво, а завист је трулеж у костима.
Sagtmodigt Hjerte er Liv for Legemet, Avind er Edder i Benene.
31 Ко чини криво убогоме, срамоти Створитеља његовог; а поштује Га ко је милостив сиромаху.
At kue den ringe er Hån mod hans Skaber, han æres ved Medynk med fattige.
32 За зло своје повргнуће се безбожник, а праведник нада се и на самрти.
Ved sin Ondskab styrtes den gudløse, ved lydefri Færd er retfærdige trygge.
33 Мудрост почива у срцу разумног човека, а шта је у безумнима познаје се.
Visdom bor i forstandiges Hjerte, i Tåbers Indre kendes den ikke.
34 Правда подиже народ, а грех је срамота народима.
Retfærdighed løfter et Folk, men Synd er Folkenes Skændsel.
35 Мио је цару разуман слуга, али на срамотног гневи се.
En klog Tjener har Kongens Yndest, en vanartet rammer hans Vrede.
