Лука 14
1 И догоди Му се да дође у суботу у кућу једног кнеза фарисејског да једе хлеб; и они мотраху на Њега.
Ынтр-о зи де Сабат, Исус а интрат ын каса унуя дин фрунташий фарисеилор ка сэ прынзяскэ. Фарисеий Ыл пындяу де апроапе.
2 И гле, беше пред Њим некакав човек на коме беше дебела болест.
Ши ынаинтя Луй ера ун ом болнав де дропикэ.
3 И одговарајући Исус рече законицима и фарисејима говорећи: Је ли слободно у суботу исцељивати?
Исус а луат кувынтул ши а зис ынвэцэторилор Леӂий ши фарисеилор: „Оареесте ынгэдуит а виндека ын зиуа Сабатулуй сау ну?”
4 А они оћутеше. И дохвативши га се исцели га и отпусти.
Ей тэчяу. Атунч, Исус а луат де мынэ пе омул ачела, л-а виндекат ши й-а дат друмул.
5 И одговарајући рече им: Који од вас не би свог магарца или вола да му падне у бунар одмах извадио у дан суботни?
Пе урмэ, ле-а зис: „Чинединтре вой, дакэ-й каде копилул сау боул ын фынтынэ, ну-л ва скоате ындатэ афарэ, ын зиуа Сабатулуй?”
6 И не могоше Му одговорити на то.
Ши н-ау путут сэ-Й рэспундэ нимик ла ачесте ворбе.
7 А гостима каза причу, кад опази како избираху зачеља, и рече им:
Апой, кынд а вэзут кэ чей пофтиць ла масэ алеӂяу локуриле динтый, ле-а спус о пилдэ. Ши ле-а зис:
8 Кад те ко позове на свадбу, не седај у зачеље, да не буде међу гостима ко старији од тебе;
„Кынд ешть пофтит де чинева ла нунтэ, сэ ну те ашезь ла масэ ын локул динтый, ка ну кумва, принтре чей пофтиць де ел, сэ фие алтул май ку вазэ декыт тине,
9 И да не би дошао онај који је позвао тебе и њега, и рекао ти: Подај место овоме: и онда ћеш са стидом сести на ниже место.
ши чел че те-а пофтит ши пе тине ши пе ел сэ винэ сэ-ць зикэ: ‘Дэ локул тэу омулуй ачестуя.’ Атунч, ку рушине, ва требуи сэ ей локул де пе урмэ.
10 Него кад те ко позове, дошавши седи на последње место, да ти каже кад дође онај који те позва: Пријатељу! Помакни се више; тада ће теби бити част пред онима који седе с тобом за трпезом.
Чи, кынд ешть пофтит, ду-те ши ашазэ-те ын локул чел май де пе урмэ, пентру ка, атунч кынд ва вени чел че те-а пофтит, сэ-ць зикэ: ‘Приетене, мутэ-те май сус.’ Лукрул ачеста ыць ва фаче чинсте ынаинтя тутурор челор че вор фи ла масэ ымпреунэ ку тине.
11 Јер сваки који се подиже, понизиће се; а који се понижује, подигнуће се.
Кэчорьчине се ыналцэ ва фи смерит ши чине се смереште ва фи ынэлцат.”
12 А и ономе што их је позвао рече: Кад дајеш обед или вечеру, не зови пријатеље своје, ни браћу своју, ни рођаке своје, ни суседе богате, да не би и они тебе кад позвали и вратили ти;
А зис ши челуй че-Л пофтисе: „Кынд дай ун прынз сау о чинэ, сэ ну кемь пе приетений тэй, нич пе фраций тэй, нич пе нямуриле тале, нич пе вечиний богаць, ка ну кумва сэ те кеме ши ей ла рындул лор пе тине ши сэ ей астфел о рэсплатэ пентру че ай фэкут.
13 Него кад чиниш гозбу, зови сиромахе, кљасте, хроме, слепе;
Чи, кынд дай о масэ, кямэ пе сэрачь, пе скилозь, пе шкьопь, пе орбь.
14 И благо ће ти бити што ти они не могу вратити; него ће ти се вратити о васкрсењу праведних.
Ши ва фи фериче де тине, пентру кэ ей н-ау ку че сэ-ць рэсплэтяскэ, дар ци се ва рэсплэти ла ынвиеря челор неприхэниць.”
15 А кад чу то неки од оних што сеђаху с Њим за трпезом рече Му: Благо ономе који једе хлеба у царству Божијем!
Унул дин чей че шедяу ла масэ ку Ел, кынд а аузит ачесте ворбе, Й-а зис: „Фериче де ачела каре ва прынзи ын Ымпэрэция луй Думнезеу!”
16 А Он му рече: Један човек зготови велику вечеру, и позва многе;
Ши Исус й-а рэспунс: „Ун ом а дат о чинэ маре ши а пофтит пе мулць.
17 И кад би време вечери, посла слугу свог да каже званима: Хајдете, јер је већ све готово.
Ла часул чиней, атримис пе робул сэу сэ спунэ челор пофтиць: ‘Вениць, кэч ятэ кэ тоате сунт гата.’
18 И почеше се изговарати сви редом; први му рече: Купих њиву, и ваља ми ићи да је видим; молим те изговори ме.
Дар тоць, паркэ фусесерэ ворбиць, ау ынчепут сэ се дезвиновэцяскэ. Чел динтый й-а зис: ‘Ам кумпэрат ун огор ши требуе сэ мэ дук сэ-л вэд; рогу-те сэ мэ ерць.’
19 И други рече: Купих пет јармова волова, и идем да их огледам; молим те, изговори ме.
Ун алтул а зис: ‘Ам кумпэрат чинч перекь де бой ши мэ дук сэ-й ынчерк: яртэ-мэ, те рог.’
20 И трећи рече: Ожених се, и зато не могу доћи.
Ун алтул а зис: ‘Токмай акум м-ам ынсурат ши де ачея ну пот вени.’
21 И дошавши слуга тај каза ово господару свом. Тада се расрди домаћин и рече слузи свом: Иди брзо на раскршћа и улице градске, и доведи амо сиромахе, и кљасте, и богаљасте, и слепе.
Кынд с-а ынторс робул, а спус стэпынулуй сэу ачесте лукрурь. Атунч, стэпынул касей с-а мыният ши а зис робулуй сэу: ‘Ду-те деграбэ ын пецеле ши улицеле четэций ши аду аич пе чей сэрачь, чунӂь, орбь ши шкьопь.’
22 И рече слуга: Господару, учинио сам како си заповедио, и још места има.
Ла урмэ, робул а зис: ‘Стэпыне, с-а фэкут кум ай порунчит ши тот май есте лок.’
23 И рече господар слузи: Изиђи на путеве и међу ограде, те натерај да дођу да ми се напуни кућа.
Ши стэпынул а зис робулуй: ‘Ешь ла друмурь ши ла гардурь ши, пе чей че-й вей гэси, силеште-й сэ интре, ка сэ ми се умпле каса.
24 Јер вам кажем да ниједан од оних званих људи неће окусити моје вечере. Јер је много званих, али је мало изабраних.
Кэч вэ спун кэ ничунулдин чей пофтиць ну ва густа дин чина мя.’”
25 Иђаше пак с Њим мноштво народа, и обазревши се рече им:
Ымпреунэ ку Исус мерӂяу мулте нороаде. Ел С-а ынторс ши ле-а зис:
26 Ако ко дође к мени, а не мрзи на свог оца, и на матер, и на жену, и на децу, и на браћу, и на сестре и на саму душу своју, не може бити мој ученик.
„Дакэвине чинева ла Мине шину урэште пе татэл сэу, пе мама са, пе невастэ-са, пе копиий сэй, пе фраций сэй, пе сурориле сале, бакяр ынсэшь вяца са, ну поате фи ученикул Меу.
27 И ко не носи крст свој и за мном не иде, не може бити мој ученик.
Ши орьчинену-шь поартэ кручя ши ну вине дупэ Мине ну поате фи ученикул Меу.
28 И који од вас кад хоће да зида кулу не седне најпре и не прорачуна шта ће га стати, да види има ли да може довршити?
Кэч чинединтре вой, дакэ вря сэ зидяскэ ун турн, ну стэ май ынтый сэ-шь факэ сокотяла келтуйелилор, ка сэ вадэ дакэ аре ку че сэ-л сфыршяскэ?
29 Да не би, кад постави темељ и не узможе довршити, сви који гледају стали му се ругати
Пентру ка ну кумва, дупэ че й-а пус темелия, сэ ну-л поатэ сфырши, ши тоць чей че-л вор ведя сэ ынчапэ сэ рыдэ де ел
30 Говорећи: Овај човек поче зидати, и не може да доврши.
ши сэ зикэ: ‘Омул ачеста а ынчепут сэ зидяскэ ши н-а путут испрэви.’
31 Или који цар кад пође с војском да се побије с другим царем не седне најпре и не држи већу може ли с десет хиљада срести оног што иде на њега са двадесет хиљада?
Сау каре ымпэрат, кынд мерӂе сэ се батэ ын рэзбой ку ун алт ымпэрат, ну стэ май ынтый сэ се сфэтуяскэ дакэ ва путя мерӂе ку зече мий де оамень ынаинтя челуй че вине ымпотрива луй ку доуэзечь де мий?
32 Ако ли не може, а он пошаље посленике док је овај још далеко и моли да се помире.
Алтфел, пе кынд челэлалт ымпэрат есте ынкэ департе, ый тримите о солие сэ чарэ паче.
33 Тако дакле сваки од вас који се не одрече свега што има не може бити мој ученик.
Тот аша, орьчине динтре вой, каре ну се ляпэдэ де тот че аре, ну поате фи ученикул Меу.
34 Со је добра, али ако со обљутави, чим ће се осолити?
Саря есте бунэ, дар, дакэ саря ышь перде густул ей де саре, прин че и се ва да ынапой густул ачеста?
35 Нити је потребна у земљу ни у гној; него је проспу напоље. Ко има уши да чује нека чује.
Атунч ну май есте бунэ нич пентру пэмынт, нич пентру гуной, чи есте арункатэ афарэ. Чине аре урекь де аузит сэ аудэ.”
