Плач Јеремијин 5
1 Опомени се, Господе, шта нас задеси; погледај и види срамоту нашу.
| זְכֹר יְהֹוָה מֶֽה־הָיָה לָנוּ (הביט) [הַבִּיטָה] וּרְאֵה אֶת־חֶרְפָּתֵֽנוּ׃ |
2 Наследство наше привали се туђинцима, домови наши иностранцима.
| נַחֲלָתֵנוּ נֶֽהֶפְכָה לְזָרִים בָּתֵּינוּ לְנׇכְרִֽים׃ |
3 Постасмо сироте, без оца, матере наше као удовице.
| יְתוֹמִים הָיִינוּ (אין) [וְאֵין] אָב אִמֹּתֵינוּ כְּאַלְמָנֽוֹת׃ |
4 Своју воду пијемо за новце, своја дрва купујемо.
| מֵימֵינוּ בְּכֶסֶף שָׁתִינוּ עֵצֵינוּ בִּמְחִיר יָבֹֽאוּ׃ |
5 На врату нам је јарам, и гоне нас; уморени немамо одмора.
| עַל צַוָּארֵנוּ נִרְדָּפְנוּ יָגַעְנוּ (לא) [וְלֹא] הֽוּנַֽח־לָֽנוּ׃ |
6 Пружамо руку к Мисирцима и Асирцима, да се наситимо хлеба.
| מִצְרַיִם נָתַנּוּ יָד אַשּׁוּר לִשְׂבֹּעַֽ לָֽחֶם׃ |
7 Оци наши згрешише, и нема их, а ми носимо безакоња њихова.
| אֲבֹתֵינוּ חָֽטְאוּ (אינם) [וְאֵינָם] (אנחנו) [וַאֲנַחְנוּ] עֲוֺנֹתֵיהֶם סָבָֽלְנוּ׃ |
8 Робови нам господаре, нема никога да избави из руку њихових.
| עֲבָדִים מָשְׁלוּ בָנוּ פֹּרֵק אֵין מִיָּדָֽם׃ |
9 Са страхом за живот свој од мача у пустињи доносимо себи хлеб.
| בְּנַפְשֵׁנוּ נָבִיא לַחְמֵנוּ מִפְּנֵי חֶרֶב הַמִּדְבָּֽר׃ |
10 Кожа нам поцрне као пећ од љуте глади.
| עוֹרֵנוּ כְּתַנּוּר נִכְמָרוּ מִפְּנֵי זַלְעֲפוֹת רָעָֽב׃ |
11 Срамоте жене на Сиону и девојке по градовима Јудиним.
| נָשִׁים בְּצִיּוֹן עִנּוּ בְּתֻלֹת בְּעָרֵי יְהוּדָֽה׃ |
12 Кнезове вешају својим рукама, не поштују лице старачко.
| שָׂרִים בְּיָדָם נִתְלוּ פְּנֵי זְקֵנִים לֹא נֶהְדָּֽרוּ׃ |
13 Младиће узимају под жрвње, и деца падају под дрвима.
| בַּחוּרִים טְחוֹן נָשָׂאוּ וּנְעָרִים בָּעֵץ כָּשָֽׁלוּ׃ |
14 Стараца нема више на вратима, ни младића на певању.
| זְקֵנִים מִשַּׁעַר שָׁבָתוּ בַּחוּרִים מִנְּגִינָתָֽם׃ |
15 Неста радости срцу нашем, игра наша претвори се у жалост.
| שָׁבַת מְשׂוֹשׂ לִבֵּנוּ נֶהְפַּךְ לְאֵבֶל מְחֹלֵֽנוּ׃ |
16 Паде венац с главе наше; тешко нама, што згрешисмо!
| נָֽפְלָה עֲטֶרֶת רֹאשֵׁנוּ אֽוֹי־נָא לָנוּ כִּי חָטָֽאנוּ׃ |
17 Стога је срце наше жалосно, стога очи наше потамнеше,
| עַל־זֶה הָיָה דָוֶה לִבֵּנוּ עַל־אֵלֶּה חָשְׁכוּ עֵינֵֽינוּ׃ |
18 Са горе Сиона, што опусте, и лисице иду по њој.
| עַל הַר־צִיּוֹן שֶׁשָּׁמֵם שׁוּעָלִים הִלְּכוּ־בֽוֹ׃ |
19 Ти, Господе, остајеш довека, престо Твој од колена до колена.
| אַתָּה יְהֹוָה לְעוֹלָם תֵּשֵׁב כִּסְאֲךָ לְדוֹר וָדֽוֹר׃ |
20 Зашто хоћеш да нас заборавиш довека, да нас оставиш задуго?
| לָמָּה לָנֶצַח תִּשְׁכָּחֵנוּ תַּֽעַזְבֵנוּ לְאֹרֶךְ יָמִֽים׃ |
21 Обрати нас, Господе, к себи, и обратићемо се; понови дане наше како беху пре.
| הֲשִׁיבֵנוּ יְהֹוָה ׀ אֵלֶיךָ (ונשוב) [וְֽנָשׁוּבָה] חַדֵּשׁ יָמֵינוּ כְּקֶֽדֶם׃ |
22 Јер еда ли ћеш нас сасвим одбацити и гневити се на нас веома?
| כִּי אִם־מָאֹס מְאַסְתָּנוּ קָצַפְתָּ עָלֵינוּ עַד־מְאֹֽד׃ השיבנו יהוה אליך ונשובה חדש ימינו כקדם |
