Плач Јеремијин 3
1 Ја сам човек који видех муку од прута гнева Његовог.
I [am] the man [that] hath seen affliction by the rod of his wrath.
2 Одведе ме и оправи ме у таму, а не на видело.
He hath led me, and brought [me into] darkness, but not [into] light.
3 Само се на ме обраћа, обраћа руку своју по вас дан.
Surely against me is he turned; he turneth his hand [against me] all the day.
4 Учини, те ми остаре тело и кожа, потре кости моје.
My flesh and my skin hath he made old; he hath broken my bones.
5 Зазида ме, и опточи ме жучју и муком.
He hath builded against me, and compassed [me] with gall and travail.
6 Посади ме у таму као умрле одавна.
He hath set me in dark places, as [they that be] dead of old.
7 Огради ме да не изађем, и метну на ме тешке окове.
He hath hedged me about, that I cannot get out: he hath made my chain heavy.
8 Кад вичем и вапим, одбија молитву моју.
Also when I cry and shout, he shutteth out my prayer.
9 Загради путеве моје тесаним каменом, и преврати стазе моје.
He hath inclosed my ways with hewn stone, he hath made my paths crooked.
10 Поста ми као медвед у заседи, као лав у потаји.
He [was] unto me [as] a bear lying in wait, [and as] a lion in secret places.
11 Помете путеве моје, и раздре ме, и уништи ме.
He hath turned aside my ways, and pulled me in pieces: he hath made me desolate.
12 Натеже лук свој, и метну ме стрели за белегу.
He hath bent his bow, and set me as a mark for the arrow.
13 Устрели ме у бубреге стрелама из тула свог.
He hath caused the arrows of his quiver to enter into my reins.
14 Постах подсмех свему народу свом и песма њихова по вас дан.
I was a derision to all my people; [and] their song all the day.
15 Насити ме горчином, опоји ме пеленом.
He hath filled me with bitterness, he hath made me drunken with wormwood.
16 Поломи ми зубе камењем, ували ме у пепео.
He hath also broken my teeth with gravel stones, he hath covered me with ashes.
17 Удаљио си душу моју од мира, заборавих добро.
And thou hast removed my soul far off from peace: I forgat prosperity.
18 И рекох: Пропаде сила моја и надање моје од Господа.
And I said, My strength and my hope is perished from the LORD:
19 Опомени се муке моје и јада мог, пелена и жучи.
Remembering mine affliction and my misery, the wormwood and the gall.
20 Душа се моја опомиње без престанка, и поништила се у мени.
My soul hath [them] still in remembrance, and is humbled in me.
21 Али ово напомињем срцу свом, те се надам:
This I recall to my mind, therefore have I hope.
22 Милост је Господња што не изгибосмо сасвим, јер милосрђа Његовог није нестало.
[It is of] the LORD’s mercies that we are not consumed, because his compassions fail not.
23 Понавља се свако јутро; велика је вера твоја.
[They are] new every morning: great [is] thy faithfulness.
24 Господ је део мој, говори душа моја; зато ћу се у Њега уздати.
The LORD [is] my portion, saith my soul; therefore will I hope in him.
25 Добар је Господ онима који га чекају, души, која га тражи.
The LORD [is] good unto them that wait for him, to the soul [that] seeketh him.
26 Добро је мирно чекати спасење Господње.
[It is] good that [a man] should both hope and quietly wait for the salvation of the LORD.
27 Добро је човеку носити јарам за младости своје.
[It is] good for a man that he bear the yoke in his youth.
28 Сам ће седети и ћутати, јер Бог метну бреме на њ.
He sitteth alone and keepeth silence, because he hath borne [it] upon him.
29 Метнуће уста своја у прах, еда би било надања.
He putteth his mouth in the dust; if so be there may be hope.
30 Подметнуће образ свој ономе који га бије, биће сит срамоте.
He giveth [his] cheek to him that smiteth him: he is filled full with reproach.
31 Јер Господ не одбацује за свагда.
For the Lord will not cast off for ever:
32 Јер ако и уцвели, опет ће се и смиловати ради мноштва милости своје.
But though he cause grief, yet will he have compassion according to the multitude of his mercies.
33 Јер не мучи из срца свог ни цвели синове човечје.
For he doth not afflict willingly nor grieve the children of men.
34 Кад газе ногама све сужње на земљи,
To crush under his feet all the prisoners of the earth,
35 Кад изврћу правицу човеку пред Вишњим,
To turn aside the right of a man before the face of the most High,
36 Кад чине криво човеку у парници његовој, не види ли Господ?
To subvert a man in his cause, the Lord approveth not.
37 Ко је рекао што и збило се, а Господ да није заповедио?
Who [is] he [that] saith, and it cometh to pass, [when] the Lord commandeth [it] not?
38 Не долазе ли и зла и добра из уста Вишњег?
Out of the mouth of the most High proceedeth not evil and good?
39 Зашто се тужи човек жив, човек на кар за грехе своје?
Wherefore doth a living man complain, a man for the punishment of his sins?
40 Претражимо и разгледајмо путе своје, и повратимо се ка Господу.
Let us search and try our ways, and turn again to the LORD.
41 Подигнимо срце своје и руке к Богу на небесима.
Let us lift up our heart with [our] hands unto God in the heavens.
42 Згрешисмо и непокорни бисмо; Ти не прашташ.
We have transgressed and have rebelled: thou hast not pardoned.
43 Обастро си се гневом, и гониш нас, убијаш и не жалиш.
Thou hast covered with anger, and persecuted us: thou hast slain, thou hast not pitied.
44 Обастро си си се облаком да не продре молитва.
Thou hast covered thyself with a cloud, that [our] prayer should not pass through.
45 Начинио си од нас сметлиште и одмет усред тих народа.
Thou hast made us [as] the offscouring and refuse in the midst of the people.
46 Разваљују уста своја на нас сви непријатељи наши.
All our enemies have opened their mouths against us.
47 Страх и јама задеси нас, пустошење и затирање.
Fear and a snare is come upon us, desolation and destruction.
48 Потоци теку из очију мојих ради погибли кћери народа мог.
Mine eye runneth down with rivers of water for the destruction of the daughter of my people.
49 Очи моје лију сузе без престанка, јер нема одмора,
Mine eye trickleth down, and ceaseth not, without any intermission,
50 Докле Господ не погледа и не види с неба.
Till the LORD look down, and behold from heaven.
51 Око моје мучи ми душу ради свих кћери града мог.
Mine eye affecteth mine heart because of all the daughters of my city.
52 Терају ме једнако као птицу непријатељи моји низашта.
Mine enemies chased me sore, like a bird, without cause.
53 Свалише у јаму живот мој и набацаше камење на ме.
They have cut off my life in the dungeon, and cast a stone upon me.
54 Дође ми вода сврх главе; рекох: Погибох!
Waters flowed over mine head; [then] I said, I am cut off.
55 Призивах име Твоје, Господе, из јаме најдубље.
I called upon thy name, O LORD, out of the low dungeon.
56 Ти чу глас мој; не затискуј уха свог од уздисања мог, од вике моје.
Thou hast heard my voice: hide not thine ear at my breathing, at my cry.
57 Приступао си кад Те призивах, и говорио си: Не бој се.
Thou drewest near in the day [that] I called upon thee: thou saidst, Fear not.
58 Расправљао си, Господе, парбу душе моје, и избављао си живот мој.
O Lord, thou hast pleaded the causes of my soul; thou hast redeemed my life.
59 Видиш, Господе, неправду која ми се чини; расправи парбу моју.
O LORD, thou hast seen my wrong: judge thou my cause.
60 Видиш сву освету њихову, све што ми мисле.
Thou hast seen all their vengeance [and] all their imaginations against me.
61 Чујеш руг њихов, Господе, све што ми мисле,
Thou hast heard their reproach, O LORD, [and] all their imaginations against me;
62 Шта говоре они који устају на ме и шта намишљају против мене по вас дан.
The lips of those that rose up against me, and their device against me all the day.
63 Види, кад седају и кад устају, ја сам им песма.
Behold their sitting down, and their rising up; I [am] their musick.
64 Плати им, Господе, по делима руку њихових.
Render unto them a recompence, O LORD, according to the work of their hands.
65 Подај им упорно срце, проклетство своје.
Give them sorrow of heart, thy curse unto them.
66 Гони их гневом, и истреби их испод небеса Господњих.
Persecute and destroy them in anger from under the heavens of the LORD.
