< Плач Јеремијин 2 >
1 Како обастре Господ облаком у гневу свом кћер сионску! Сврже с неба на земљу славу Израиљеву, и не опомену се подножја ногу својих у дан гнева свог!
Hélas! Comme le Seigneur, dans sa colère, assombrit la fille de Sion! Comme il a précipité du ciel jusqu’à terre la gloire d’Israël, sans songer à l’escabeau de ses pieds au jour de son courroux!
2 Господ потре немилице све станове Јаковљеве, развали у гневу свом градове кћери Јудине, и на земљу обори, оскврни царство и кнезове његове.
Le Seigneur a bouleversé sans pitié toutes les habitations de Jacob; il a démoli, dans son indignation, les forteresses de la fille de Juda, en les rasant jusqu’au sol; il a rejeté royauté et dignitaires.
3 Одби у жестоком гневу сав рог Израиљу, обрати натраг десницу своју од непријатеља, и распали се на Јакова као огањ пламени, који прождире све око себе.
Il a abattu, dans le feu de sa colère, toute grandeur en Israël; il a fait reculer sa droite devant l’ennemi et allumé dans Jacob un feu flamboyant, dévorant tout à la ronde.
4 Натеже лук свој као непријатељ, подиже десницу своју као противник, и поби све што беше драго очима; на шатор кћери сионске просу као огањ гнев свој.
Il a bandé son arc comme un ennemi, brandi sa droite comme un adversaire; il a fait périr tous ceux qui étaient un délice pour les yeux; dans la tente de la fille de Sion il a déversé comme un feu son courroux.
5 Господ поста као непријатељ; потре Израиља, потре све дворе његове, раскопа све градове његове, и умножи кћери Јудиној жалост и јад.
Le Seigneur s’est comporté comme un ennemi, il a bouleversé Israël, il a bouleversé tous ses palais, détruit ses forteresses; il a multiplié chez la fille de Juda plaintes et lamentations.
6 Развали му ограду као врту; потре место састанцима његовим; Господ врже у заборав на Сиону празнике и суботу, и у жестини гнева свог одбаци цара и свештеника.
II a dévasté son pavillon comme on fait d’un jardin, ruiné son lieu de rendez-vous; l’Eternel a fait tomber dans l’oubli fêtes et sabbat et rejeté, dans sa furieuse colère, roi et prêtre.
7 Одбаци Господ олтар свој, омрзе на светињу своју, предаде у руке непријатељима зидове двора сионских; стаде их вика у дому Господњем као на празник.
Le Seigneur a délaissé son autel, dégradé son sanctuaire; il a livré aux mains de l’ennemi les remparts de ses châteaux-forts. On a poussé des cris dans la maison de l’Eternel comme en un jour de fête.
8 Господ науми да раскопа зид кћери сионске, растеже уже, и не одврати руке своје да не затре, и ојади опкоп и зид, изнемогоше скупа.
L’Eternel avait résolu de détruire le mur de la fille de Sion: il a tendu le cordeau et n’a pas détourné sa main de l’œuvre de ruine; il a mis en deuil murs et remparts: ensemble ils sont dans la désolation.
9 Утонуше у земљу врата њена, поломи и потре преворнице њене; цар њен и кнезови њени међу народима су; закона нема, и пророци њени не добијају утваре од Господа.
Les portes de Sion se sont enfoncées dans le sol; il en a détruit; fracassé les verrous; son roi et ses princes vivent au milieu des nations, sevrés de la Loi; ses prophètes non plus n’obtiennent de visions de la part de l’Eternel.
10 Старешине кћери сионске седе на земљи и ћуте, посуле су прахом главу и припасале кострет; обориле су к земљи главе своје девојке јерусалимске.
Ils sont assis à terre, frappés de stupeur, les vieillards de la fille de Sion; ils ont répandu de la poussière sur leur tête, revêtu des cilices; les vierges de Jérusalem penchent leur front vers le sol.
11 Ишчилеше ми очи од суза, утроба се моја усколебала, просипа се на земљу јетра моја од погибли кћери народа мог, јер деца и која сисају обамиру на улицама градским.
Mes yeux se consument dans les larmes, mes entrailles sont brûlantes, mon cœur se fond en moi à cause du désastre de la fille de mon peuple, car enfants et nourrissons sont tombés en défaillance sur les places de la cité.
12 Говоре матерама својим: Где је жито и вино? Обамиру као рањеници на улицама градским, и испуштају душу своју у наручју матера својих.
Ils disaient à leurs mères: "Où trouver du blé et du vin?" Et ils languissaient comme des blessés à mort dans les rues de la ville, exhalant leur dernier souffle sur le sein de leurs mères.
13 Кога ћу ти узети за сведока? С чим ћу те изједначити, кћери јерусалимска? Какву ћу ти прилику наћи, да те утешим, девојко, кћери сионска? Јер је несрећа твоја велика као море, ко ће те исцелити?
Qui te citerai-je comme exemple? Qui te comparerai-je, ô fille de Jérusalem? Qui mettrai-je en parallèle avec toi pour te consoler, vierge, fille de Sion? Car ton désastre est grand comme la mer: qui pourrait te guérir?
14 Пророци твоји пророковаше ти лаж и безумље, и не откриваше безакоња твог да би одвратили ропство твоје; него ти казиваше утваре лажне и које ће те прогнати.
Tes prophètes t’ont communiqué des visions trompeuses et insipides, ils n’ont pas mis en lumière tes crimes, en vue de défourner ta ruine; ils ont inventé pour toi des oracles de mensonge et de déception.
15 Пљескају рукама над тобом сви који пролазе, звижде и машу главом за кћерју јерусалимском: То ли је град, за који говораху да је права лепота, радост свој земљи?
Tous les passants battent des mains à ton sujet; ils ricanent, hochent la tête sur la fille de Jérusalem: "Est-ce là disent-ils la ville qu’on appelait un centre de beauté, les délices de toute la terre?"
16 Разваљују уста на те сви непријатељи твоји, звижде и шкргућу зубима говорећи: Прождресмо; ово је доиста дан који чекасмо; дочекасмо, видесмо.
A ton aspect, ils ont la bouche béante, tous tes ennemis; ils sifflent, grincent des dents et disent: "Nous avons consommé la ruine! Ah! Ce jour que nous espérions, nous l’avons atteint, nous le tenons!"
17 Учини Господ шта науми, испуни реч своју, коју каза одавна; разори немилице и развесели тобом непријатеља, подиже рог противницима твојим.
L’Eternel a fait ce qu’il avait résolu; il a accompli son arrêt qu’il avait rendu dès les temps antiques; il a démoli sans ménagement; il a excité à ton sujet la joie de l’ennemi, grandi la puissance de tes adversaires.
18 Виче срце њихово ка Господу: Зиде кћери сионске, проливај потоком сузе дан и ноћ, не дај себи мира, и зеница ока твог да не стаје.
Que leur cœur crie vers le Seigneur! O rempart de la fille de Sion, fais couler tes larmes comme un torrent jour et nuit! Ne t’accorde aucun répit! Que ta pupille ne s’arrête pas de pleurer!
19 Устани, вичи обноћ, у почетку страже, проливај срце своје као воду пред Господом, подижи к Њему руке своје за душу деце своје која обамиру од глади на угловима својих улица.
Lève-toi, pousse des sanglots la nuit, au commencement des veilles. Répands ton cœur comme de l’eau à la face du Seigneur; élève tes bras vers lui en faveur de la vie de tes jeunes enfants, qui gisent défaillants de faim à l’entrée de toutes les rues.
20 Погледај, Господе, и види, коме си овако учинио. Еда ли жене једу пород свој, децу коју носе у наручју? Еда ли се убија у светињи Господњој свештеник и пророк?
Vois, ô Eternel, et regarde qui tu as traité de la sorte! Se peut-il que des femmes dévorent le fruit de leurs entrailles, leurs jeunes enfants, objet de leurs tendres soins? Que dans le sanctuaire du Seigneur soient massacrés prêtres et prophètes?
21 Леже на земљи по улицама деца и старци, девојке моје и младићи моји падоше од мача, побио си их у дан гнева свог и поклао не жалећи.
Ils sont étendus sur le sol des rues, le jeune homme et le vieillard, mes vierges et mes adolescents sont tombés sous le glaive. Tu as fait tout périr au jour de ta colère, égorgé sans pitié.
22 Сазвао си као на празник страхоте моје од свуда, и у дан гнева Господњег нико не утече нити оста. Које на руку носих и отхраних, њих ми непријатељ мој поби.
Comme pour un jour de fête, tu as convoqué mes épouvantes tout à la ronde; au jour de la colère de l’Eternel, nul n’a échappé, nul n’est demeuré sain et sauf. Les enfants que j’avais soignés et élevés, l’ennemi les a anéantis!