Књига пророка Јоила 1
1 Реч Господња која дође Јоилу сину Фатуиловом.
Herrens ord som kom til Joel Petuelsson.
2 Чујте, старци; слушајте, сви становници земаљски; је ли овако шта било за вашег времена или за времена ваших отаца?
Gjev gaum åt dette, de som gamle er. Og lyd på det kvar som bur i landet! Hev sovore hendt i dykkar tid, eller i dykkar fedra-tid?
3 Приповедајте то синовима својим, и синови ваши својим синовима, и њихови синови потоњем колену.
Fortel det til dykkar born, og dykkar born til sine born, og deira born til ei ætt som kjem!
4 Шта оста иза гусенице изједе скакавац, и шта оста иза скакавца изједе хрушт, и шта оста иза хрушта изједе црв.
Det som gnagaren leivde, åt grashoppen upp. Det som grashoppen leivde, åt bitaren upp. Det som bitaren leivde, åt etaren upp.
5 Отрезните се, пијанице, и плачите; и ридајте сви који пијете вино, за новим вином, јер се оте из уста ваших.
Vakna, de drukne, og gråte, jamra, vindrikkarar alle! For druvesafti er rivi dykk frå munn.
6 Јер дође на земљу моју силан народ и небројен; зуби су му као у лава и кутњаци као у лавице.
Eit folk hev fare yver landet mitt, veldugt og utan tal, med tenner som løvetenner, dei jakslar som løvor hev.
7 Потре винову лозу моју, и смокве моје покида, сасвим их огули и побаца, те им се гране беле.
Vintrei mine er tynte og fiketre brotne ned, dei hev flekt deim reint og hivt deim, det heng kvite greiner på.
8 Ридај као младица опасана кострећу за мужем младости своје.
Klaga som ei møy som syrgjeklædd gjeng yver sin ungdoms brudgom.
9 Неста дара и налива из дома Господњег; туже свештеници, слуге Господње.
Grjon- og drykkoffer er kvorvne frå Herrens hus, prestarne syrgjer, Herrens tenarar.
10 Опусте поље, тужи земља; јер је потрвено жито, усахло вино, нестало уља.
Åkrar er øydde, jordi jamrar. For øydt er kornet, vinsafti magtlaus, oljen er kvorven.
11 Стидите се ратари, ридајте виноградари, пшенице ради и јечма ради, јер пропаде жетва на њиви;
Bonden er magtstolen, vindyrkar rådlaus for kveite og bygg, grøda på marki er tynt.
12 Лоза посахну и смоква увену; шипак и палма и јабука и сва дрвета пољска посахнуше, јер неста радости између синова људских.
Vintre er mergstolne, fiketre folna. Granattre og palma og apall, alle tre hev turka burt. Ja, fagnaden er stolen frå mannaheim.
13 Опашите се и плачите свештеници; ридајте који служите олтару, дођите, ноћујте у кострети, слуге Бога мог; јер се уноси у дом Бога вашег дар и налив.
Syrgjeklædde klage, de prestar! Jamra dykk, de som tener ved altaret! Gakk inn og vake syrgjeklædde, de min Guds tenarar! For burte frå dykkar Guds hus er grjon- og drykkoffer.
14 Наредите пост, огласите празник, скупите старешине, све становнике земаљске, у дом Господа Бога свог, и вапите ка Господу:
Lys ut fasta og heilag samling, få dei gamle i hop, ja alle som bur i landet, til Herren, dykkar Guds hus! Til Herren de ropa må.
15 Јаох дана! Јер је близу дан Господњи, и доћи ће као погибао од Свемогућег.
Å hå for ein dag! Nær er Herrens dag. Som vald ifrå Allvald han kjem.
16 Није ли нестало хране испред очију наших, радости и весеља из дома Бога нашег?
Strauk ikkje maten burt med me såg på, frå Guds hus gleda og frygd?
17 Семе иструхну под грудама својим, пусте су житнице, разваљене спреме, јер посахну жито.
Kornet turkar burt under jordskorpa. Tome er buri, lødorne øydest. Ja, kornet turkar burt.
18 Како уздише стока! Како су се смела говеда! Јер немају паше; и овце гину.
Kor buskapen rautar! Rådlaus er kvar bøling; for ikkje beite dei finn, sauerne jamvel lyt bøta.
19 К Теби, Господе, вичем, јер огањ сажеже паше у пустињи, и пламен попали сва дрвета у пољу.
Til deg, Herre, ropar eg. For elden han åt hamni på heidi, og logen leika i ved og i tre.
20 И зверје пољско погледа за тобом, јер усахнуше потоци водени и огањ сажеже паше у пустињи.
Jamvel dyri i marki etter deg mun stynja, for turre er bekkjefari. Og elden han åt hamni på heidi.
