Књига о Јову 9
1 А Јов одговори и рече:
Ījabs atbildēja un sacīja:
2 Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?
Patiesi, es zinu, ka tas tā ir: jo kā cilvēks varētu taisns būt tā stiprā Dieva priekšā?
3 Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.
Ja viņš grib ar To tiesāties, tad tas Viņam uz tūkstošiem ne vārda nevar atbildēt.
4 Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?
Viņš ir gudrs no sirds un stiprs no spēka; kas pret Viņu var tiepties un pastāvēt?
5 Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;
Viņš pārceļ kalnus, un tie nemana, ka Viņš tos apgāž Savā dusmībā.
6 Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;
Viņš kustina zemi no viņas vietas, ka viņas pamati trīc.
7 Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;
Viņš pavēl saulei, tad tā neuzlec, Viņš aizspiež zieģeli priekš zvaigznēm.
8 Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;
Viņš viens izplata debesis un staigā pa jūras augstumiem.
9 Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;
Viņš radījis tos vāģus(Lāci), Orijonu un Sietiņu un tās zvaigznes pret dienasvidu.
10 Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.
Viņš dara lielas lietas, ko nevar izprast, un brīnumus, ko nevar izskaitīt.
11 Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.
Redzi, Viņš man iet secen, ka To neredzu, Viņš staigā garām, ka To nesamanu.
12 Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?
Redzi, kad Viņš aizgrābj, kas Viņu kavēs, kas uz Viņu sacīs: ko Tu dari?
13 Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.
Dievs neaptur Savas dusmas, apakš Viņa tā varenā palīgi lokās.
14 А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?
Kā tad nu es Viņam varētu atbildēt un atrast vārdus pret Viņu?
15 Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.
Jo, kad es arī taisns būtu, taču es nevaru atbildēt, bet man būtu savs soģis jāpielūdz.
16 Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.
Jebšu es sauktu, un Viņš man atbildētu, taču es nevarētu ticēt, ka Viņš klausīšot manu balsi.
17 Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.
Jo Viņš sagrābtu mani tā kā ar vētru un vairotu manas nepelnītas vainas.
18 Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.
Viņš manam garam neļautu atspirgties, bet mani pieēdinātu ar rūgtumiem.
19 Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?
Ja spēka vajag, redzi, Viņš ir varens, un ja tiesā jānāk, kas Viņu sauks priekšā?
20 Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.
Ja es būtu taisns, tad mana mute mani pazudinātu, ja es būtu skaidrs, taču Viņš man pierādītu vainu.
21 Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.
Es esmu nenoziedzīgs, es savu dvēseli nežēloju, man riebj dzīvot.
22 Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.
Viena alga! tādēļ es saku: Viņš izdeldē nenoziedzīgu un bezdievīgu.
23 Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.
Kad Viņa rīkste piepeši nonāvē, tad Viņš smejas par nenoziedzīgo izsamišanos.
24 Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?
Zeme top dota bezdievīgā rokā, Viņš apklāj viņas tiesnešu vaigus. Ja tas tā nav, kas tad to dara?
25 Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.
Manas dienas jo ātras bijušas nekā skrējējs, tās ir aiztecējušas un labuma nav redzējušas.
26 Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.
Tās aizgājušas kā vieglas laivas, kā ērglis, kas šaujas uz barību.
27 Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;
Kad es domāju: es gribu aizmirst savas vaimanas un pamest savu skumību un atspirgties,
28 Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.
Tad es iztrūkstos par visām savām sāpēm; es zinu, ka Tu mani neturi par nenoziedzīgu,
29 Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?
Ja man būs vainīgam būt, - kāpēc tad man velti nodarboties?
30 Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,
Jebšu es mazgātos sniegā un šķīstītu savas rokas sārmā,
31 Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.
Taču Tu mani iemērktu bedrē, tā ka manas drēbes no manis kaunētos.
32 Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;
Jo Viņš nav tāds vīrs kā es, kam es varētu atbildēt, ka mēs kopā varētu iet priekš tiesas.
33 Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.
Nav mūsu starpā izšķīrēja, kas savu roku varētu likt uz mums abiem.
34 Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;
Kad Viņš atņemtu Savu rīksti no manis un Viņa biedēklis mani neiztrūcinātu, -
35 Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.
Tad es runātu un no Viņa nebītos; jo tā tas ar mani vis nav.
