Књига о Јову 9
1 А Јов одговори и рече:
Then Job answered and said,
2 Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?
“I truly know that this is so. But how can a person be in the right with God?
3 Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.
If he wants to argue with God, he cannot answer him once in a thousand times.
4 Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?
God is wise in heart and mighty in strength; who has ever hardened himself against him and succeeded?—
5 Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;
he who removes the mountains without warning anyone when he overturns them in his anger—
6 Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;
he who shakes the earth out of its place and sets its supports trembling.
7 Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;
It is the same God who tells the sun not to rise, and it does not, and who covers up the stars,
8 Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;
who by himself stretches out the heavens and tramples down the waves of the sea,
9 Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;
who makes the Bear, Orion, the Pleiades, and the constellations of the south.
10 Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.
He does great and unsearchable things, and wonderful things that cannot be counted.
11 Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.
See, he goes by me, and I do not see him; he passes on also, but I do not perceive him.
12 Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?
If he takes something away, who can stop him? Who can say to him, 'What are you doing?'
13 Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.
God will not withdraw his anger; the helpers of Rahab bow beneath him.
14 А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?
How much less could I answer him, could I choose words to reason with him?
15 Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.
Even if I were righteous, I could not answer him; I could only plead for mercy with my judge.
16 Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.
Even if I called and he answered me, I would not believe that he was listening to my voice.
17 Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.
For he breaks me with a tempest and multiplies my wounds without cause.
18 Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.
He does not allow me to regain my breath; but he fills me with bitterness.
19 Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?
If it is a matter of strength, behold, he is mighty! If it is a matter of justice, who can summon him?
20 Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.
Though I am in the right, my own mouth would condemn me; and though I am blameless, my words would prove me to be guilty.
21 Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.
I am blameless, but I do not care any more about myself; I despise my own life.
22 Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.
It makes no difference, which is why I say that he destroys blameless people and wicked people together.
23 Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.
When a whip suddenly kills, he mocks the despair of the innocent.
24 Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?
The earth is given into the hand of wicked people; God covers the faces of its judges. If it is not he who does it, then who is it?
25 Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.
My days are swifter than a running messenger; my days flee away; they see no good anywhere.
26 Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.
They are as fast as papyrus reed boats, and as fast as the eagle that swoops down on its victim.
27 Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;
If I said that I would forget about my complaints, that I would take off my sad face and be happy,
28 Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.
I would be afraid of all my sorrows because I know that you will not consider me innocent.
29 Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?
I will be condemned; why, then, should I try in vain?
30 Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,
If I washed myself with snow water and made my hands ever so clean,
31 Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.
God would plunge me in a ditch, and my own clothes would be disgusted with me.
32 Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;
For God is not a man, as I am, that I could answer him, that we could come together in court.
33 Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.
There is no judge between us who might lay his hand upon us both.
34 Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;
There is no other judge who could take God's rod off me, who could keep his terror from frightening me.
35 Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.
Then would I speak up and not fear him. But as things are now, I cannot do that.
